Uređivanje i grafičko oblikovanje
Ivana Anđelković
Autori
Alexandar Vračarić, Dušanka Milosavljević, Ivana Kovačević, Jovan Milovanović, Julija Perić, Milan Škobić, Milena Stanić, Relja Dereta, Tadej Kurepa, Tara Rokić, Vuk Vuković
Lektura i korektura
Ivan Velisavljević
Fotografije
privatne arhive učesnika/ca protesta i blokada 2006–2014.
Izdavač
Dom kulture Studentski grad
Bulevar Zorana Đinđića 179, 11070 Beograd
+381 11 2691 442 • office@dksg.rs
Za izdavača
Boris Postovnik, direktor
Beograd • septembar 2022.
ISBN-978-86-7933-178-6
Metodologija studentske borbe za besplatno obrazovanje
Knjige u šake — moglo se pročitati u novinskim naslovima kada su počeli studentski protesti i blokade 2006. godine. Govorilo se da protestuju “večiti studenti” koji bi voleli da o trošku državnog budžeta nastave da razvlače svoje studije i nikada ne odrastu. Drugi su u to vreme govorili da su studenti usmereni na sebe, da se bave tričavim ESP bodovima, cenama ispitnih prijava i da su u odnosu na prethodne generacije izgubili snagu da menjaju celo društvo. A šta se u stvari dešavalo?
Na protestima i blokadama u periodu 2006–2017. dominirali su zahtevi usmereni na studentski standard — cene školarina, dodatne administrativne troškove studiranja, bodove potrebne za upis, probleme samofinansiranja, cene obroka u menzi i studentskom smeštaju i slično. Međutim, to su bili zahtevi za dostupnijim obrazovanjem i studenti su se bunili zbog toga što je uvođenje samofinansiranja i tzv. bolonjske reforme praktično značilo da studiranje postaje jedna vrsta investicije u budućnost i to za one koji mogu da je priušte, odnosno čiji roditelji to mogu. Kada se tako postavi, onda protesti i blokade sa zahtevom za besplatnim obrazovanjem ne izgledaju sebični i usmereni na specifične probleme studiranja, već vidimo da se baziraju na solidarnosti i jednakosti. Pritom ih nisu organizovali nikakvi večiti studenti, već oni koji su ušli u tu borbu iz uverenja — da obrazovanje treba da bude svima dostupno, kako ljudima iz centra Beograda čiji roditelji imaju svoje stanove i cenjene poslove, tako i onima koji su rođeni u manjim mestima i čiji roditelji ne zarađuju dovoljno da bi svom detetu mogli da priušte da provede makar četiri godine u velikom gradu, stanuje privatno, hrani se, i još da plate nemalu školarinu.
Ova knjiga se bavi studentskim borbama iz prve dve decenije XXI veka i nastavlja se na razgovore smo nazvali “Borbeni seminar – žive knjige” i koje smo vodili u Akademskom kino klubu Doma kulture Studentski grad sa organizatorima protesta i blokada. Oni su u razgovorima podelili svoja iskustva sa mlađim generacijama. U pisanju ove knjige je učestvovala grupa nekadašnjih organizatora i sadašnjih studenata koji su se za temu zainteresovali. Pet tekstova i jedno mini-istraživanje u ovoj knjizi se nalaze između vodiča za studentsko organizovanje i istorizacije borbe. Iako knjiga nije napisana sa namerom da bude kompletan i dosledan vodič, ona to ipak i jeste, jer se organizovanje ljudi bazira na istim principima, ma o kojoj temi da se radi, i ono se može učiti. Studenti iz borbi 2006–2017. godine su učili iz neposrednog iskustva kroz vaninstitucionalne forme, a podstaknuti željom da se borba ne ugasi, u tekstovima su analizirali uspešnost metoda koje su koristili u organizaciji, zagovaranju i širenju pokreta da bi iz njih izvukli ono najbolje što bi se moglo koristiti i dalje. Stoga se knjiga obraća zainteresovanima za studentsko, ali i bilo koje drugo, organizovanje koje podrazumeva borbu za svoja prava i svoje interese. Sa druge strane, knjiga je i doprinos istoriji savremene studentske borbe jer predstavlja događaje, kontekst u kome se borba odigravala, analizira njene uspehe i neuspehe, rezultate koji su dugoročno ostvareni i razloge iz kojih se nije postiglo više ili manje. Različiti autori daju donekle različite interpretacije, tako da smo ostavili čitaocima da sami procene koja im deluje najubedljivija i šta će primeniti u svom radu ako se budu upustili u nešto slično.
Ivana i Milan u tekstu Pogled u prošlost za budućnost pokazuju da je studentska pobuna za dostupno obrazovanje u periodu 2006–2015. bila blisko povezana sa širim dešavanjima u zemlji, kao što su privatizacija javnih preduzeća u okviru povratka na kapitalističko uređenje društva, ali i dešavanjima na svetskom planu koji su uticali na načine na koje su se studenti borili. Primećuju da borba tokom godina jenjava i da su studenti danas već prihvatili i bolonjsku reformu i komercijalizaciju obrazovanja. Iako borba nije izgubljena, pitanje je da li su nekadašnje metode i teme, budući da su bile deo širih procesa u društvu koji su završeni, primenjive i danas i da li treba razmisliti i o drugim načinima u momentu kada se besplatno obrazovanje čini daljim nego što je bilo u prvoj i drugoj deceniji XXI veka.
Vuk i Jovan su odgovorili kritičarima, koji skorijim generacijama studenata spočitavaju uskogrudost i nedovoljnu angažovanost, da odgovornost nije na studentima, već da je njihov položaj posledica strukturnih dešavanja na planu obrazovanja, te da je borba usmerena na dostupnost obrazovanja i njegov povratak u službu društva (umesto tržišta) i više nego adekvatna. Njihov tekst Biti studentom i organizatorom uspešne studentske borbe spram takve pozicije studenata u društvu, bilansa uspeha i neuspeha protesta i blokada 2006–2017. predlaže niz konkretnih taktika u oblasti zagovaranja, organizovanja i širenja pokreta koje mlađe generacije studenata mogu da primene u svom delovanju ako žele da izbegnu početničke greške.
Milena i Dušanka su napisale najhrabriji tekst, u kom su iznele svoje doživljaje o blokadi Filozofskog fakulteta 2011. godine i skrenule nam pažnju da čovek u borbi za svoja i zajednička prava nalazi i smisao i lično ispunjenje. One kažu da su blokadu romantizovale još tada i da svesno nastavljaju to da rade kao vid prkosa onima koji zameraju da se time nije ništa spektakularno postiglo, jer su takve borbe praksa koja (im) je promenila svest. Njihova tadašnja iskustva su primenjiva na ono što i danas rade jer nastavljaju da u kolektivnom radu primenjuju iste principe — samoorganizovanje, jednakost, direktne akcije i nepredstavničko odlučivanje.
Protesti i blokade su romantični, uzbudljivi i seksi. Ali koliko puta to možemo da organizujemo i kada ćemo početi da očekujemo i veće rezultate da bismo se ponovo upustili u tako neku zahtevnu akciju? Relja je u tekstu Kako raditi sa sobom i drugima i ne odustati pisao o važnosti dugoročnog planiranja i postavljanja realističnih ciljeva od samog početka jer velike ambicije kojima smo skloni u početku daju polet, ali kasnije dovode do pregorevanja i na kraju odustajanja. I šta kada ljudi nisu spremni da blokiraju ili protestuju? Kako ih motivisati i kako raditi sa različitim potrebama ljudi da u nečemu učestvuju? Organizatori treba da znaju da na te potrebe odgovore. Nekada se to bolje postiže kroz organizaciju aktivnosti kao što je studentska praksa tokom koje ćemo steći iskusne saborce i naučiti dobru organizaciju koju možemo primeniti i u odsudnim trenucima, jer solidarnost se ne gradi tokom eskalacije, već se tokom nje testira.
Tadej, Milena i Alexandar su u tekstu Očekujte neočekivano predstavili niz taktika za sabotiranje studentskih zahteva i akcija koje su koristili različiti protivnici blokada i protesta od 2006. do 2014. godine. Među njima su se nalazili akteri u rasponu od lidera političkih stranaka koje su se borile za sopstveni uticaj u parlamentarnoj politici i pokušale da instrumentalizuju studente za svoje ciljeve, preko članova studentskih parlamenata, nekih medija, uprave fakulteta, pa do pojedinih profesora sa drugim studentima. Tekst navodi puno konkretnih situacija koje su se zaista i desile, a među ovim taktikama su lažne vesti i organizovanje konkurentskih organizacija, ali i fizički napadi koji, zahvaljujući ovom tekstu, više neće biti neočekivani. U tekstu poručuju i da treba biti spreman na sve i da je moguće suprotstaviti se bilo čemu ukoliko se grupa nepokolebljivo drži zajedno i istrajava u svojim idejama.
Tara i Julija su bile među najmlađim učesnicama “Borbenog seminara”, još uvek studentkinje sociologije u trenutku u kom se starije kolege prisećaju protesta i blokada. Njih dve su u nekoliko navrata iznele i nekoliko specifičnih problema svoje generacije — na primer, onlajn nastavu zbog pandemije korone koja je dovela do toga da se studenti međusobno gotovo i ne poznaju i teže razumeju da dele teškoće. Njih dve su uradile malu anketu u kojoj su ispitale dvadesetak studenata u čitaonicama, menzama i domovima o tome šta su njihovi problemi i koliko su oni spremni da se angažuju na njihovom rešavanju. Na osnovu svojih nalaza i ličnih iskustava su formulisale pitanja za starije, u tom trenutku većinom već bivše studente, o tome kako da se formira organizacija i kako da prevaziđu konkretne probleme koji ranije nisu postojali.
- Kliknite ovde za preuzimanje PDF verzije knjige
- U nastavku možete naći online izdanje knjige