Prethodno poglavlje: Intervju na blokadi Filozofskog fakulteta
Emina: E, pa bilo je… Ne znam, nešto čudno sam osećala… Čini mi se da smo tad svi dobili neku energiju, i svi nagrnuli unutra kao jedan, bilo nam je…
Andrija: Pa… Bio sam ponosan što sam student Filozofskog fakulteta. Delovalo je impozantno. Bila je to moćna scena. U tom trenutku sam saznao za upad Čede Jovanovića na fakultet i tu mi se malo zgadio život, ali dobro. U svakom slučaju, mislim da je to pravi način na koji treba da se neko bori za prava koja su elementarna za sve.
Damjan: Meni je izgledalo suludo zato što sam ja snimao i trčao napred-nazad sa kamerom. Čas sam bio unutra, čas sam bio napolju, pa sam opet izašao, pa sam opet ušao… Čuvar me je napao što imam kameru. Kao, ovde je zabranjena kamera. Počeo da me juri po onom donjem spratu i viče „Daj mi kameru, daj mi kameru!“, a ja kao „Neću da Vam dam kameru!“, a on kaže „Meni je dekan dao dopis, evo ti dopis“, i krene da trči prema onoj svojoj čuvarskoj kućici, a neka devojka iza mene krene da se dere: „Pa beži, bre, gore, beži gore dok se ne vrati!“, i ja sam samo zapalio gore, a on je ostao dole i nije me ni pogledao više.
Milenko: Išla je neka dobra muzika (smeh), strašno inspirativna… Otprilike, mi smo u ritmu te muzike upadali unutra (smeh). I šta se desilo? Pa mi, u stvari, jesmo upali unutra s namerom da blokiramo fakultet, ali pre toga je dogovor bio da sazovemo zbor i da se na zboru dogovorimo šta ćemo da radimo, tj. da li ćemo blokirati i ako blokiramo, kako ćemo blokirati i koliko dugo. Uglavnom, studenti koji su se okupili na zboru… ja mislim da je bila puna sala, i ispred sale su ljudi stajali, pošto nisu mogli da uđu… Puna ona sala koja prima sigurno nekih trista ljudi, ne znam… Znači, većina ljudi je tu došla već sa namerom da blokira fakultet jer se glas o blokadi, o nužnosti blokade, širio među studentima… o tome da je blokada neophodna, i da treba planirati neke radikalnije aktivnosti – da jedino to može dati neke konkretne rezultate. E, na tom zboru je postavljeno pitanje svim studentima: „Da li mislite da treba blokirati?“. I, koliko se meni čini, svi su bili za, osim predstavnika studentskih organizacija, koji su smatrali da je to neprimereno studentima.
Marija: Bila sam na Platou i bio mi je šok, pošto to nije bilo baš tek tako najavljeno da će biti blokade.
Nataša: Izgledalo je čudno, neobično. Ja prolazim pored fakulteta, a fakutet je oblepljen braon papirima i ne vidi se ništa unutra, i gomila plakata, a dosta ljudi je ispred fakulteta na obeležavanju godišnjice protesta ’96/97. Nisam odmah shvatila šta se dešava, a onda sam ušla unutra i shvatila o čemu se radi. Izgledalo je kao da je proglašeno vanredno stanje, unutra su svi bili jako užurbani i uznemireni, trče okolo, nešto rade, nešto lepe. Međutim, ubrzo se situacija stabilizovala i sve je krenulo nekim svojim tokom.
Luka: Ja sam bio polovično prisutan na tom zboru. Otišao sam neposredno nakon proglašenja blokade, jer sam imao porodičnih obaveza. Vratio sam se tek sutradan ujutru. Tad je atmosfera bila… ljudi su bili umorni, bili su neispavani, bila je jedna nesigurnost, jedan nemir… Prošla je ona prvobitna euforija, ali održana je pozitivna atmosfera i krajem tog dana se sve defi nitivno ustalilo.
Marica: Ja sam ostala pola večeri i otišla kući, zato što mi je to sve izgledalo baš jako neorganizovano. Čini mi se da je narednih dana bilo mnogo bolje. Organizacija u prikupljanju ljudi, to masovno ostajanje na faxu, izgledalo je mnogo bolje nego prvo veče. Ja sam prvo veče baš bila razočarana.
Matija: Pa, kako je izgledalo… Meni je bilo u startu super. Mislim da smo toga dana imali problem sa ozvučenjem. Bolji od samog ulaska mi je bio prvi zbor koji je održan, kada smo defi ntivno rekli da blokiramo faks. Prvi zbor je bio užasno masovan, prepuna učionica i dogovorili smo se kako će to ubuduće funkcionisati, makar načelno, i na koji način ćemo se ubuduće boriti za ispunjenje zahteva.
Nemanja: Sam ulazak… malo haotičan, ali opet jako efektan. Kad smo mi tu krenuli sa transparentima – bum, krenuli su svi unutra. Neki su bili malo zbunjeni. Haotično. Kad smo ušli u učionicu 101, koja nam je posle bila zbornica i spavaonica, sve je došlo na svoje… i taj prvi zbor na kome je vladala fenomenalna atmosfera. Jedan konsenzus koji je leteo u vazduhu, strujao. Svi su hteli isto. Baš dobro.
Aca: Atmosfera je bila fenomenalna, napravio se tako jedan vajb među ljudima, jednostavno su svi krenuli unutra u istom trenutku. Jedna divna atmosfera i divan ambijent.
Milan: Taj čovek je zloupotrebio svoje dete u predizbornoj kampanji. Penjući se uz strepenište bio je sav ozaren pošto je video gomilu studenata. Očekivao je aplauze. Očekivao je oduševljenje studenata. Na njegovom licu je bio osmeh. Međutim, nakon nekoliko trenutaka, studenti su počeli sponatano da negoduju. Jedna devojka je prva povikala: „Napolje!“. Potom su svi povikali: „Napolje! Napolje! Izlazi lopove!“. On nije mogao da veruje šta ga je snašlo. Bio je apsolutno neprijatno iznenađen i potpuno uplašen. Kada je Čedomir Jovanović došao do sale 101, pomislio je da ga tu očekuju željni studenti. Ja sam mu tada stao na put i rekao mu „Čedo, napusti zgradu fakulteta. Nemoj da nas kompromituješ“. Onda je on onako unezvereno pitao: „Gde su moji drugovi koji su me zvali ovde?“, a mi smo mu rekli: „Čedo, niko te nije zvao ovde, napusti fakultet“… Pri izlasku sa fakulteta Čedomir Jovanović se ponašao u stilu Velje Ilića, a zatim je njegova žena jednoj studentkinji sociologije rekla: „Šta hoćeš mala? Pogle’ na šta ličiš, a hoćeš besplatno da se školuješ“.
To što su Čeda Jovanović i Čeda Antić doživeli na Filozofskom je jedno veliko poniženje i to jeste istorijski momenat, jer je ekipa koja je pre deset godina krenula sa Filozofskog fakulteta sada bila izbačena napolje. Meni je bilo jako drago što je ova generacija studenata i studentkinja Filozofskog fakulteta dovoljno samosvesna da protera političare koji hoće da zloupotrebe fakultet i studente u cilju lične promocije.
Staša: Ja sam videla Čedu kada je ušao sa detetom i nisam mogla da verujem, okrenula sam se i rekla: „Ljudi, šta će on ovde?“. On je onda negde otišao.
Ivana: Da. Bila sam tu. Posle toga su neki studenti, koji nisu bili prisutni, već su o svemu saznali iz medija, odlučili da se više ne angažuju u okviru protesta. Mislim da je to jako bezveze. Neki su odlučili da se ne angažuju zbog toga što su čuli priču iz medija, koji tako ne bi smeli da se zovu da je pravde, tipa B92. Uopšte, ne raspitaju se kod drugih šta je zapravo bilo. Ok, bilo je psovki, bilo je uzvika „Lopove“, bilo je uzvika „Marš napolje“, ali niko ga nije dirao… Mislim, niko ga nije gurao, a njegovo obezbeđenje je guralo studente. On je naprosto isteran napolje. I ako je!
Milenko: Nismo mogli da adekvatno reagujemo pošto je nosio dete i branio se tim detetom. Dete je držao ispred sebe. Onda je gomila ljudi počela da viče na njega, oko njega je bilo obezbeđenje. Bio sam prilično ponosan na ljude koji su tako reagovali, pošto je njegovo obezbeđenje bilo naoružano.
Kako je izgledao blokirani fakultet?
Marko: Nisam mogao da verujem. Po dolasku na fakultet mislio sam da će biti malo studenata, ali bilo nas je baš dosta. Tako da sam uživao. Em što sam želeo da dam svoj doprinos čitavom pokretu, em što sam na to gledao kao na jednu veliku avanturu koja se doživljava samo jednom u životu.
Sonja: Super žurka. Bilo mi je super. Ljudi su mi delovali jako organizovano, iz razloga što su imali one crvene trake oko ruke, i tačno se znalo ko šta radi, bilo je hrane, bilo je svega, imali su sobu za planiranje, kreativnu radionicu… Ne mogu da verujem da su sve to osmislili i da se ljudi toga pridržavaju, da su stvarno radili i doprinosili cilju. Spolja oni pak papiri. Rat, puč! Puno mladih ljudi koji se osećaju kao kod kuće, kao da nije fakultet. To mi se posebno svidelo, to što su se studenti osećali kao kod kuće, spavali tamo, jeli, muvali se…
Jelena: Bila je velika gužva. Mnogi ljudi su bili neobavešteni, nisu znali da je blokiran fakultet. Ubrzo je bio zbor, onda smo svi ušli da vidimo šta se dešava. Bila sam tamo za vreme blokade. Bila sam po 12 sati dnevno na fakultetu.
Srđan: Da, naravno, dobio sam informaciju i odmah sam došao uveče da prespavam na fakultetu. Ja sam mislio „Jao, jadni mi, kako će to da bude, dal‘ ćemo da izdržimo…“. Međutim nikad bolje zezanje, organizovano… Stvarno, organizacija – nikad jača. Sve na nivou. Tako da je na kraju bilo i zanimljivo. Nekim ljudima je bilo krivo što se odblokirao fakultet, baš su se dobro zabavljali, igrali fudbal, gledali filmove, bili kreativni, crtali, a neki se i smuvali, kresnuli, i tako dalje…
Jelica: Kad sam došla u četvrtak na kolokvijum iz psihologije, rekli su da nemamo kolokvijum, da je fakultet blokiran. Onda smo ostali ceo dan. Dogovorila se naša ekipa, sa naše grupe, andragogije, da ostanemo to veče. Onda se to produžilo pošto nam je bilo super.
Aca: Došao sam uveče oko osam sati, ulogorio se sa ostalim kolegama ispred sale 103 i pratili smo razvoj situacije. Mislio sam da će mnogi studenti odustati i vratiti se kućama, što nije bio slučaj. Oni studenti koji su spavali tu više dana, po meni, oni su pravi junaci cele ove priče. Ja sam tu bio samo jednu noć.
Šta radiš? (zabeleženo tokom blokade)
Mira: Ja kuvam kafu, čajeve, i tako…
Nenad: Igram karte, zezam se. Ovde je zanimljivije nego bilo gde drugde.
Sandra: Igramo jamb. To je igra koja se igra sa 6 kockica, dva papira i dve olovke, i uglavnom se svodi na to da mi bacamo te kockice…
Vedran: Ne znam. Spavam stojeći. Šta si me pitao? Šta radim? Pa ništa, sad pokušavamo da smislimo kako da odjebemo dekana i da kažemo to što lepše možemo.
Miloš: Nema suncokreta, nema kokica, nema alkohola. Vrlo je pristojno.
Kako je izgledao život na blokiranom fakultetu?
Filip: Bilo je super, bilo je fenomenalno. Mnogo prijatelja sam tamo stekao, mislim ljudi s kojima se i sada družim.
Milica: Ja nisam spavala dole. Bila sam tamo preko dana. Bilo je super. Super atmosfera, druženje, zezanje, muzika, opušteno… Osećala se neka pozitivna energija. To je super.
Vladislav: Dosta sređen u suštini. Dosta sređen i čist.
Jovana: Divno! Božanstveno! Mislim da takva atmosfera uvek treba da vlada na fakultetu, a ne samo na blokadi.
Sanja: Nisam znala koliko će da traje blokada. Ja sam živela od danas do sutra. Nisam uopšte imala predstavu. Ali, svi smo bili zajedno. Možeš bilo koga da pitaš bilo šta. Kao da smo svi neka velika porodica. Probudiš se onako nažuljan, al nisi sam u sobi, probudiš se i oko tebe odmah ima toliko ljudi da zaboraviš da si spavao…
Damjan: Ne znaš nikoga. Ne znaš kako se ko zove… A svi su u fazonu: „Jel ti treba ovo?“, „E, treba mi pomoć za ono.“, „Idemo gore da donesemo ovo.“ „Dole su ovi kod vrata doneli hranu, ’ajmo svi dole da pomognemo…“.
Marija: Bilo je dobro, bilo je zanimljivo. Kao neka mala zajednica koja tako funkcioniše super. Te radionice, bioskopi, druženje, javne rasprave, frka oko vrata za WC i šta da se uradi, kako da se uradi… (smeh)
Jelica: Bilo je super organizovano. Imali smo šta da radimo. Super smo se družili. Imali smo parizer i živeli smo na sendvičima.
Emina: Super! To je bilo, ono… Ekstra! Ja mislim da smo se tad svi najbolje osećali! Tokom svih ovih protesta, to je bilo najbolje… Ja nisam spavala na blokadi, ali sam dolazila često.
Staša: U praksi smo pokazali da može da se živi u komuni u kojoj ne odlučuju pojedinci već gde svi određuju šta će da se radi, gde svi brinu o tom fakultetu jer tu žive, tu spavaju, svi brinu da li ima sapuna, kuvaju ljudima kafe, čiste fakultet, vode računa o higijeni, organizuju sami sebe, donose gitare, uče, čitaju, jedu, vode računa da drugi ne prave haos. Znači nisu tu samo redari održavali red već smo svi aktivno učestvovali.
Jelena: Da, bila sam i spavala sam na fakultetu, dolazila sam i preko dana, i rođendan sam proslavila tamo…
Ivana: Pa, atmosfera koja je vladala… Mislim, ljudi koji su bili na Filozofskom tada, za vreme blokade, to su bili ljudi koji su bili aktivni u protestu. I naravno da je atmosfera bila super, i da smo se stvarno družili, i provodili vreme zajedno i radili neke korisne stvari. Neki ljudi sa strane su mislili „A, oni su to blokirali da ne bi išli na predavanja, neće deca da idu u školu“. Mislim, ko neće da ide u školu – neće ići u školu. Što bi se cimao da blokira fakultet? Kakav je to… Kakva je to logika? Bilo je super, jer prosto takav duh, takva pozitivna energija, koja može rukom da se opipa, retko se viđa. Sasvim sigurno, taj fakultet je blokiran od strane studenata BU! Mislim, ne samo Filozofskog. I dobro je to što sada i uprave drugih fakulteta dosta cvikaju od blokade…
U razgovoru sa našim dekanom, na Filološkom, uopšte nismo pominjali blokadu. Niti mi, niti on. Ali vidi se, prosto, te neke „radikalne mere“. On kaže „moramo biti pažljivi“. Posebno prodekan za fi nansije… Pričali smo sa njim o svemu tome, i on je izuzetno upućen u čitav protest i, onako, spominjao je… Nije spomenuo blokadu kao blokadu, ali rekao je, kao, da trebamo biti pažljivi. „Trebate polako. Nemojte žuriti, nemojte neke radikalne mere…“. Ja sam rekla: „Kao kod komšija?“, a on se samo nasmešio…
Sledeći segment: Spavanje na blokiranom fakultetu