Udar na neoliberalizam: Studentski protest 2006.

Svakome ko je učestvovao u studentskom protestu tokom oktobra, novembra i decembra 2006. godine, postalo je jasno da na političkoj sceni Srbije dolazi do korenitih promena. Studentski protest 2006. nije bio konzervativan i izolovan pokušaj gubitnika tranzicije i radikalnih elemenata da spasu „nezaslužene privilegije iz socijalističke prošlosti“. Nije on bio ni puka posledica neodgovorne politike i administrativne zbrke Vlade Srbije, te „grešaka“ koje su „primorale“ pojedine fakultete da nadoknade rupu u finansijama dizanjem školarina i neizjednačavanjem VII-1 stepena visokog obrazovanja sa zvanjem master. Zapravo, u kontekstu sve dubljeg jaza između zvanične i nezvanične Srbije, organizacioni metodi i pravci društvene kritike, formulisani tokom studentskog protesta, nagoveštavali su skroman, ali sve artikulisaniji udar u korene neoliberane logike transformacije našeg društva. Kao takvi, oni su izražavali širi potencijal protesta: da izraste u društveni pokret i da odozdo izgradi istinski demokratsku i pravednu alternativu postojećem poretku.

Neoliberalizam, „ekonomija znanja“ i univerziteti

Neoliberalne transformacije su od samog početka zavisile od stvaranja stabilnog konsenzusa među političkim i intelektualnim elitama o tome da „nema alternative tržištu“,¹ čak i ako je taj proces zavisio od nasilnih metoda i rezultirao u povećanim društvenim nejednakostima.² Uzimajući u obzir da kompleksna i kontradiktorna priroda Srpske radikalne stranke, kao i nerešen teritorijalni status države, svedoče o tome da taj proces u Srbiji još uvek nije okončan,³ ipak je jasno da dolazi do sve tešnje ideološke kohezije trenutno vladajućeg bloka u pravcu prihvatanja neoliberalizma.⁴

Stabilan konsenzus među političkim i intelektualnim elitama, koliko god da je neophodan, nije, doduše, i dovoljan uslov za konsolidaciju sistema kao takvog. Globalno tržiste svakako nije naklonjeno osiromašenoj i razorenoj Srbiji, te se postavlja centralno pitanje kako bi ona mogla da se uključi u trku, a da to ne bude na štetu njenih građana.

Koncept „ekonomije znanja“ (knowledge economy) je ključan za konkurentnost sprske privrede u predviđenom neoliberalnom poretku. Komentar Zorana Hamovića u liberalnim novinama Danas (15. 12. 2006.) sažeto objašnjava taj koncept: „Ne postiže se veliki ugled u svetu i obećavajuća razvojna pozicija ukoliko se vrši rasprodaja svekolikog društvenog bogatstva … već ako proizvodnju štiti kordon amblematičnih, brendiranih, reprezentativnih i specifičnih znanja…“. Ukratko, uspeh preduzeća i nacionalnih privreda sve više zavisi od konkurentnosti „ljudskog kapitala“, koji definiše mogućnosti jedne ekonomije da proizvodi specifične i sofisticirane industrijske i „kulturne“ proizvode za svetsko tržište. Uloga reformisanih univerziteta bila bi upravo „da proizvode tvorce kvalitetnih znanja, kreativnu inteligenciju i efikasnu upravljačku elitu“…

Takva zamisao ostaje veoma kontradiktorna i problematična u neoliberalnoj praksi – a pogotovo u perifernoj neoliberalnoj praksi. Prvo, pogrešno je pretpostaviti da bi stručnost ili kreativnost radničke klase bili preovlađujući faktor u proizvodnji sofisticiranih dobara ili usluga; industrijska, tehnološka i socijalna infrastruktura je isto toliko bitna.⁵ Drugo, teško je zamisliti odakle bi došle investicije, bilo za školstvo, bilo za takvu infrastukturu, kada se neoliberalizam – naročito na periferiji – oslanja na restriktivnu budžetsku politiku, kao i na sistematsko siromašenje državnog sektora i privatizaciju (najčešće prodajom stranim firmama) najunosnijih delova privrede.⁶ Treće, ne postoji nužna veza između delatnosti jedne grane industrije i njenog uspeha ili neuspeha: ta veza uvek zavisi od nepredvidljivog toka svetskog tržišta, na kome se neprekidno odvijaju temeljni preokreti i gde najmanje promene u jednoj grani mogu da imaju nesrazmerno velike posledice u drugim granama.⁷

Dinamika protesta kao odgovor na kontradikcije neoliberalizma

Neoliberalno restrukturiranje društva i školstva nije samo promašena strategija razvoja za jednu perifernu privredu. Ono ima i veoma direktan uticaj na radnu i akademsku praksu profesora i studenata. S jedne strane, dolazi do toga da znanje i istraživanje sve više postaju roba, investicija za državu i privatni sektor, čija se vrednost određuje na bazi tržišnog potencijala. To za profesore znači sve veći fokus na istraživanje i objavljivanje, i sve veći pritisak u pravcu međusobnog takmičenja, dok za studente znači sve manji kontakt sa profesorima i sve manji izbor predmeta koji nisu vezani za potrebe privatnog sektora. Sa druge strane, zbog potrebe da se održava makroekonomska stabilnost kroz restriktivnu budžetsku politiku, cena školovanja sve se više prebacuje na pojedinca: studenti su primorani da pohađaju kurs koji mogu da „kupe“ na tržištu, da kupuju nove udžbenike za svaki predmet u svakoj godini studija, da plaćaju za prijavu ispita ili promenu ispitivača, da zarađuju za plaćanje studija, da se međusobno takmiče kako bi ostali u budžetkom statusu, jer više nije bitno koliko se uči već koliko se plaća.

Odbacivanje pojma školovanja kao tržišne robe i univerziteta kao profitabilnih nacionalnih središta menadžerskog drila bile su glavne kritike koje je Studentski protest 2006 izneo pred javnost. Posle prošlogodišnjih uspeha studentskih protesta u Francuskoj i Grčkoj u zaustavljanju neoliberalne transformacije visokog obrazovanja, ne treba da čudi to što hronologija na zvaničnom sajtu Studentskog protesta (http://protest.zbrka.net) beleži veoma posećenu tribinu iz aprila 2006. godine – „Sorbona u plamenu: perspektiva studentskih i radničkih nemira u Francuskoj“ – kao značajnu polaznu tačku svojih akcija. Zvanične parole samog protesta nisu bile ništa manje jasne: „Dole školarine!“ ili „Mi studiramo – oni profitiraju!“, – sa eskalacijom u paroli: „Blokada fakulteta, jer znanje nije roba!“. Početnim protestnim akcijama na Filozofskom fakultetu ubrzo su se pridružile koleginjice i kolege s drugih fakulteta, tako da su one prerasle u Studentski protest 2006. Ono što izdvaja ovaj protest od dosadašnjih studentskih protesta jeste to što je njegov karakter bio socijalni a ne politički, kao i znatno demokratičnija organizaciona načela. Možda najveći formalni uspeh protesta najbolje govori o pravcu svesnog razmišljanja učesnika: blokada Filozofskog fakulteta je uspela da ubedi Senat Univerziteta da usvoji platformu koja predviđa uvođenje kategorije sufinansirajućih studenata (bez promene u odnosu na broj studenata koji su kompletno finansirani iz budžeta) i koja poziva Vladu da izradi dugoročni plan za visoko obrazovanje u cilju progresivnog smanjenja cene školovanja za studente. To je direktan udarac protiv neoliberalizma.

Mnogi bi, doduše, izrazili sumnju u to da je zvanični diskurs studentskog protesta reprezentativan za aspiracije većine studenata, i rado pribegli njegovom objašnjenju pomoću tvrdnje da su protest predvodile snage radikalne levice. Činjenica da je radikalna levica bila uključena i aktivna u određenim fazama protesta, nesporna je. Uvek se moglo očekivati da se neko iz njenih skromnih redova prijavi da deli letke, spava na fakultetu, nabavi hranu, razgovara sa predstavnicima medija i učestvuje u organizaciji ili pregovorima, tj. da se aktivno priključi socijalnom protestu. Međutim, uvredljivo je reći za stotine drugih studenata koji su učestvovali u protestu i blokadi (i za hiljade onih koji su potpisivali peticije) da su bili izmanipulisani, te da nisu znali ko su im saborci niti za koje se ciljeve svi zajedno bore.

Možda je i zbog toga važno primetiti u kojoj meri su i logika i karakter samih akcija studenata bili upereni protiv logike neoliberalizma. Karakteristika protesta, koja najviše zadivljuje, bio je njegov naglasak na solidarnost, kolektivnu samoorganizaciju i nehijerarhijski pristup. Sve glavne odluke bile su donošene na zborovima, koji su bili otvoreni svim učesnicima protesta. Svi su mogli da govore i da iznose svoja mišljenja. Čak se i funkcionerima zvaničnih studentskih organizacija, koji nisu učestvovali u organizaciji protesta, dozvoljavalo da učestvuju na zborovima, mada ih niko nije slušao. (Bivši lideri studentskih protesta i organizacija su prošli još gore…). Upravo su se na zborovima pravili, menjali i formalizovali planovi protesta. Lično sam učestvovao na zborovima nekoliko puta tokom blokade Filozofskog fakulteta i pričao sa okupljenim studentima. Bilo mi je jasno da su okupljeni studenti motivisani socijalnim teškoćama i osećanjem da je nepravedno da se znanje pretvara iz javnog dobra u privilegiju bogatih. Budući da je u šestodnevnoj blokadi svakodnevno učestvovalo više stotina ljudi, jasno je da je ovo bio širok i dubok pokret među studentima. To se potvrdilo posle uspeha protesta i usvajanja zajedničke platforme sa upravom fakulteta koju je pripremio studentski zbor, a prihvatio Senat Univerziteta. Par dana posle obustave blokade Filozofskog fakulteta, zborovi s velikim brojem studenata organizovani su na tri različita fakulteta. Postalo je jasno da se protest širi – i da svi učesnici shvataju da mogu kolektivno da menjaju uslove u kojima žive i da grade svoju alternativu odozdo.

Upečatljiva je bila i spremnost studenata da preduzimaju radikalne mere i da jasno dele „njih“ (političare, medije, vladu, upravu) i „nas“ (studente, masu). Sam čin „blokade“ nagoveštavao je da su oni shvatali da imaju posla s jednom sistemom koji funkcioniše ne samo na fakultetima nego i šire. Bili su spremni da obustave rad (da štrajkuju), pa i da učvrste barikadu lancima i katancima, kada su se osetili ugroženim od strane uprave fakulteta. To potvrđuje da nisu želeli da ostanu na simboličnom nivou protesta i direktne akcije, već su bili spremni da uzimaju stvar u svoje ruke. Dakle, protest je, čak i na nivou akcije, postajao sve artikulisaniji kao kritička praksa uperena protiv sistema.

Zaključak: iz protesta u pokret?

Nesumnjivo je da će mnogi pokušati da instrumentalizuju studentski protest. Neke političke partije počele su da koketiraju sa zahtevima studenata već tokom blokade. Očigledna je, međutim, činjenica da nijedna politička partija na zvaničnoj srpskoj sceni nije spremna da promeni pravac „reformi“. Stoga, studenti neće moći da se izbore za svoju viziju školstva ukoliko ne budu uspeli da uoče kako se njihova borba preklapa sa borbom mnogih drugih društvenih slojeva i grupa. Čak i ako to ne uspeju tokom ovog protesta, ništa u Srbiji više neće biti isto, jer su akcije studenata podsećale na razne oblike borbe razgranatog međunarodnog pokreta koji radi na sistematskom preispitivanju savremenog globalnog sistema zasnovanog na tržišnom takmičenju. A to nagoveštava da se i u Srbiji rađaju snage odozdo koje ne prihvataju tvrdnje da drugačiji svet nije moguć.

Vladimir Unkovski-Korica

Istoričar, student doktorskih studija na London School of Economics (LSE); osnovne i master studije završio na LSE i Oxfordu; učestvovao u blokadi Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Sledeći segment: Direktna demokratija – osnov samostalnog studentskog organizovanja