Prethodni segment: Protestna žurka
Usred referendumske kampanje za usvajanje novog Ustava, 17. oktobra, premijer Vojislav Koštunica i ministar prosvete Slobodan Vuksanović došli su u Rektorat Univerziteta u Beogradu da ubeđuju rektora i dekane u istorijsku važnost predloženog Ustava. Kada je iz medija saznala za dolazak državnih funcionera, manja grupa studenata i studentkinja se spontano okupila ispred ulaza u Rektorat. Studenti su na licu mesta napravili nekoliko transparenata, sa parolama: „Dole školarine!“ i „Nemam da platim“.
Okupljeni studenti su hteli da na trenutak skrenu pažnju javnosti sa ustavne histerije na ozbiljne socijane probleme. Ministar Vuksanović je zastao i kratko popričao sa studentima rekavši im da fakulteti koriste svoju autonomiju, za koju su se i borili, da bi sami određivali visinu školarina i da on ništa ne može da učini po tom pitanju jer njegovo ministarstvo nije nadležno. Premijer Koštunica je zastao, pomalo nesigurno obećao da će svi problemi biti rešeni i naglasio da studenti nemaju razloga za brigu, nakon čega je ušao u Rektorat.
Tom prilikom je dekanima, državnim funkcionerima i novinarima podeljeno saopštenje zbora studenata Filozofskog fakulteta, u kojem se između ostalog kaže: „Odbijajući da budemo izmanipulisani igrom prebacivanja odgovornosti između Ministarstva prosvete, koje je dokazalo svoju nekompetentnost u oblasti obrazovanja, i fakulteta na kojima politiku kroje usko interesne grupe, mi studentkinje i studenti nastavljamo da se borimo za svoje zahteve, upućujući ih svima koji su odgovorni za postojeće stanje.“
Doček za Premijera Koštunicu i Ministra prosvete Vuksanovića
Staša: Jao, bože, i jedan i drugi su prvo naleteli na mene, jer sam ja delila letke. Ja sam prišla da mu dam i onda mi je on pružio ruku. Ja sam bila prilično iznenađena, nisam očekivala da će tako reagovati, mislila sam da će samo da povije glavu i da uđe. Međutim kada je stao da priča sa nama, shvatila sam koliki je kreten. I jedan i drugi. Očekivala sam konkretnije stvari, očekivala sam konkretne korake. Meni je bilo nenormalno što su se oni ponašali potpuno prirodno ispred jednog protesta. Studenti su tu sa svojim transparentima, a oni se ponašaju kao da im je to prirodno okuženje, strašno.
Miloš: Bila je situacija koja probija te barijere. Osetiš snagu male grupe ljudi koja može da probije barijere u smislu odnosa prema tim ljudima koji su apsolutno nebitni, ali njihov položaj im daje određenu ulogu i neki oreol nedodirljivosti. I onda pokažeš da je to sasvim moguće. Čak je bilo loše što se nije žustrije i žešće reagovalo. Čini mi se da su prisutni studenti bili isuviše pitomi i mekani. Suviše smo pažnje pridali dijalogu, a možda je više trebao da bude tu neki monolog sa naše strane.
Milenko: Prilazi meni neki lik, i ja, onako, okrećem se i vidim pruža mi ruku… Onako mahinalno, pružam ruku i ja njemu, a kad sam ukapirao da se ja zdravim sa Vuksanovićem, kažem sebi: „Jao, ne!“ (smeh). I onda je Vuksanović tu stao i počeo da priča neke gluposti. Čisto prebacivanje odgovornosti. Znači, mi ga pitamo konkretno šta će on uraditi, a on kaže: „Ne, to nije moja nadležnost, mi smo se borili za autonomiju Univerziteta, što znači da je to na njima da urade“. I za svako naše pitanje on je koristio taj argument. Znači, to je bilo klasično prebacivanje odgovornosti na drugu instituciju. Ja sam ga onda pitao: „Čemu onda funkcija ministra obrazovanja ako on ne može ništa da uradi povodom toga?“. Na to pitanje on nije odgovorio, naravno.
Matija: Na licu mesta smo napravili one transparente i, znaš, nisam ništa da očekivao jer nas je bilo malo. Ljudi koji su se tu zadesili su videli naše parole protiv školarina i prišli su, tako da se skupilo još ljudi. U tom trenutku, pre nego što smo došli, očekivao sam da će oni samo proći, iskulirati nas i ući. Vuksa je pričao sa nama par minuta. Koštunica je prošao i popričao sa par ljudi sa protesta. Mislim da je od tog trenutka protest krenuo da mnogo brže raste, i medijski i što se tiče ljudi koji su učestvovali u akcijama. Tog popodneva na B92 je bio izveštaj o tome i telefonsko uključenje Vuksanovića u program. Najviše ljudi je saznalo za naš protest upravo u tom trenutku. U stvari, kad se taj skup završio, bio sam oduševljen baš zato što je bilo mnogo novinara, kamera i mnogo fotoreportera. Već tad sam pretpostavio da ćemo dobiti dosta medijske pažnje, što se ispostavilo kao tačno.
Joca: Nije nas bilo mnogo, mala četa ali odabrana… Oni su se uzbudili. Vuksa je prvi došao i počeo da priča sa nama. Počeo je sa nekim njegovim praznim obećanjima. Nije ostvaren neki ozbiljniji dijalog. Čovek je jednostavno pogubljen. Čak sam čuo da je jednom dečku hteo da lupi šamar zato što nije hteo da se rukuje sa njim.
Tadej: Ja vidim Vuksanović prilazi i rukuje se sa ljudima i pomislim: „Kako ga nije sramota?“. On mi prilazi i pruža mi ruku, a ja mu kažem: „Pa, ne znam baš…“. On tu, onako iznenađen, kaže: „Šta?! Nećeš da se rukuješ sa mnom?“ Ja sam mu odgovorio: „Hladne su mi ruke.“ On mi je tad okrenuo leđa i počeo da govori.
I ja sam počeo da govorim, neku repliku sam dao na nešto što je on rekao. On se tad okrenuo i rekao: „Nećeš da se rukuješ, a hoćeš da pričaš. Ne može. Ako nećeš da se rukuješ ne možeš da pričaš“. Ja sam ga onda pitao: „Nemam pravo da iskažem svoje mišljenje ako neću da se rukujem sa vama?“. On je rekao: „Nemaš.“ On je nastavio da priča i ja sam nastavio da pričam još glasnije i glasnije i počeo skoro da vičem. On se onda opet okrenuo ka meni: „Mnogo si ti brbljiv i nevaspitan za nekog ko neće da se rukuje“. Ja sam mu odovorio: „To nema nikakve veze. Vi nećete mene da saslušate zbog toga što Vam ne odgovara ono što ja imam da kažem…“.
Nemanja: Ko prati politiku vidi da je Vuksanović… hm, kako da kažem, a da ne budem uvredljiv… On je manje-više klasičan malograđanski tip. To držanje do jedne prazne etikecije u slučaju kada se govori o nečemu što ima socijalni kontekst jeste logička greška koju pravi malograđanski tip ljudi kakav je Vuksanović.
Koštunica, kad je došao, nasmešio se tupavo, pogledao letak i nasmešio se još tupavije i prokomentarisao nešto u fazonu: „Sredićemo mi to, nema problema. Znam ja sve.“ Manje-više uopšte ga nije doticalo to što studenti nemaju da plate školarinu. To je jednostavno nešto što njega ne dotiče. On je svoj status profesora zamrzao i u svojoj kosovsko-ustavnoj euforiji je verovatno zaboravio da uopšte postoje studenti.
Sledeći segment: Šetnja studentske solidarnosti