Mini-istraživanje o problemima studenata 2022.
podatke prikupljale Tara Rokić i Julija Perić
intervjue vodila Tara Rokić
uredila Ivana Anđelković
Prethodno poglavlje: Očekujte neočekivano
Poslednje borbe studenata za bolje uslove studiranja, koje su bile vidljive i široj javnosti, desile su se 2020. godine kada je Vlada naredila da se studenti i studentkinje izbace iz studentskih domova tokom leta da bi se domovi oslobodili za potrebe Univerzijade. Ljudi su se okupljali da bi se tome usprotivili, ali je onda došla pandemija korone da bi studenti izašli na ulice zbog zahteva da se vrate kućama u sred pandemije i potencijalno prenesu zarazu svojim ukućanima. Uspeli su u tome, ali je korona na duže vreme u studiranje uvela nove teškoće.
Od tada, iz mog neposrednog iskustva i mini-ankete koju sam sprovela među svojim kolegama i studentima sa drugih fakulteta, uočila sam da mnoge studentkinje i studenti borbu vezanu za fakultet vide kao moguću i verovatnu, samo nisu spremni da oni lično preuzmu inicijativu, već bi je samo podržali npr. kroz peticiju ili učešće u protestu. Mislim da se ovakav stav može objasniti na dva načina.
Prvo, često dobijam osećaj da mnogi studenti i studentkinje na studiranje gledaju samo kao na način da se dođe do posla. Od malena nas uče da treba da nađemo “dobar” posao, odnosno posao koji nam donosi puno novca. Samim tim, ako neko želi da studiranje što pre završi sa — logično — što manje prepreka, taj će pokušati da se što više uklopi u postojeći sistem koji će mu to omogućiti. Iz toga sledi da studentkinje i studenti neće da menjaju obrazovni sistem.
Drugi problem je “otuđenost” studenata i studentkinja jednih od drugih koja je počela — čini mi se — sa pandemijom 2020. godine kada je većina fakulteta uvela onlajn nastavu. Mnogi studenti koji su počeli studije u tim uslovima se uopšte nisu upoznali, a kamoli ostvarili bliže odnose. Ako studenti skoro da uopšte nisu u kontaktu, teško možemo zamisliti da shvataju da dele određene teškoće i da je potrebno da se povežu u solidarnu borbu za prevazilaženje tih problema.
Stekla sam i utisak da mnogi studenti određena pravila na Univerzitetima uzimaju zdravo za gotovo, što je razumljivo ako uzmemo u obzir prvi problem koji smo primetili. Kada sam pitala studente koji su im najveći problemi sa kojima se suočavaju, odgovori su se najviše ticali efikasnosti studiranja i potrebe da se obrazovanje više fokusira na zahteve tržišta rada. Pored toga, problemi koje oni uočavaju su loša organizacija na fakultetima, zastarela literatura, malo praktične nastave. Većini studenata su sopstveni problemi i najveći, što i ne čudi s obzirom na manjak upoznavanja i komunikacije. Kada bi imali više prilike da razgovaraju i dele iskustvo studiranja, shvatili bi da ti problemi nisu samo njihovi i da bi zajednički mogli da urade nešto da se oni promene.
Na kraju, većina sadašnjih studenata ne zna za uspehe borbi koje su se vodile na fakultetima pre njihovog studiranja. Verovatnoća da neko stupi u kontakt sa starijim studentima je veoma mala. Zbog toga smo odlučile da starije studente koji su učestvovali u ovim borbama pitamo za njihova iskustva i za savet kako da se mi udružimo u traženju rešenja za naše probleme u situaciji koja je otežana onlajn nastavom i manjkom zajedništva među studentima.
Tara Rokić
1. Tara: Da li misliš da nezadovoljstvo kod studenata mora da eskalira kako bi ljudi krenuli da se bore za svoja prava ili možemo i pre toga da krenemo da se organizujemo oko nekih pitanja?
Aleksa: Generalno mi se čini da smo tako naučeni — kad dođe do neke crvene linije, mi se bunimo. Svi samo sprečavamo nešto kratkoročno, a ne razmišljamo da se nešto suštinski promeni na duže vreme. I to je suština — studenti se stalno mobilišu, ali se jako slabo organizuju, a ove postojeće studentske organizacije se bave nekim drugim stvarima. Rade razne projekte koji su na nekim fakultetima jako veliki i puno plaćeni. Razlog zbog kog je studentsko organizovanje u takvoj situaciji je upravo to što ti ljudi koji bi trebalo da predstavljaju studente pre svega gledaju svoj lični interes.
Mihajlo: Mislim da je jako važno da se organizacija gradi kontinuirano i konstantno, bez obzira na to da li postoji neki problem koji vodi u eskalaciju ili ne. Čak je jako važno da se gradi organizacija u trenucima kada toga nema. Zato što tada studenti imaju više vremena i prostora da se organizuju i obrazuju. Najveća greška studentskih organizacija i mnogih drugih borbi u Srbiji je što su se gradile u trenucima eskalacije. Tada mora da se puno improvizuje, što vrlo često odvede čitavu borbu u pogrešnom pravcu ili ugasi pokret.
2. Tara: Da li misliš da, ako ja vidim neki problem, a ostali ga ne vide, treba da ljude ubeđujem se uključe u to što mi je bitno?
Jelena: Milion puta sam videla tu priču gde ti lično imaš neki problem na faksu i onda uviđaš da taj problem ima gomila ljudi, da taj problem nije vezan za nekoga individualno nego je sistemski, da ga nemaju samo kod nas (na Filozofskom), već na svim fakultetima, pa i na svim Univerzitetima u Srbiji, pa u celoj Evropi, pa celom svetu. I onda se nekako to sve širi. Ja sam kao organizatorka učestvovala u nekim studentskim protestima koji su bili uspešni, koji su pobedili. Takođe su napravili tu situaciju da naredne godine, kad se ljudi nađu u nekim sličnim problemima, imaš mnogo veći krug ljudi koji razumeju na keca o čemu se radi, ne moraš da trošiš vreme da objašnjavaš od početka. I ti sama skupljaš neko iskustvo i mnogo se lakše onda izvode stvari.
Mihajlo: Ako organizacija već postoji, važno je da proceni kolika je zainteresovanost studenata za određeni problem. To se radi na raznorazne načine, npr. napravi se događaj. Mi smo pravili tribine na fakultetima da otprilike vidimo koliko se ljudi pojavi i ostanemo u kontaktu sa njima, najčešće preko mejla. Npr. ako se skupi 300 ili 500 ljudi, to je jako veliki broj i možete da pravite protest, ali ako se skupi 30 ljudi, onda napravite drugu stvar, napravite tribinu. I onda će se te akcije razviti u neku veću, a možda i ne, ali dve bitne stvari će se dogoditi. Prvo, neće vam pasti moral. A sa druge strane, steći ćete iskustvo koje će vas spremiti za neku veću eskalaciju. Vi ćete razgovarati sa ljudima, naučićete kako da im priđete, kako da organizujete makar tribinu, kako otići u medije, što je jako važno iskustvo za dalje.
Aleksa: Ja mislim da jako teško ide da ti nekome objasniš da ima neki problem ako ga on sam nije svestan. Moraš prvo da vidiš šta ta osoba vidi kao svoje probleme, šta nju može da pokrene, pa tek onda kako se to uklapa u ono što si zamislila. Kada bismo pričali sa ljudima, vrlo brzo bismo dobili tri, četiri, pet problema od kojih bi neki bio povod da se nešto uradi. Čak i te “inicijative” studenata su obično ubačene odozgo preko različitih struktura, tako da mislim da je jako bitno pričati sa ljudima pre bilo čega.
3. Tara: Ja jesam pričala sa nekim ljudima, ali vidim da oni ne shvataju tačno koren tog problema, već samo ono površno.
Aleksa: Ja mislim da ljudi neće preko noći postati svesni svih problema i njihovih korena. Neki će misliti da apsolutno razumeju šta je problem, a u stvari neće propitivati ništa dalje. Nekad je potrebno da ljudi vide da su pogrešili, da vide da nešto ne funkcioniše onako kako oni misle. Tad su otvoreniji da čuju nešto drugo i tad bi sa njima moglo da se razgovora o nekim dubljim problemima. Ali ja mislim da je svakako uvek važno početi od onoga što je ljudima jasno i poznato i onda ići dalje. Na kraju krajeva, ne treba zaboraviti da postoje i različite ideologije koje daju različite odgovore na ista pitanja, da nekim ljudima odgovara gde su, da neće hteti dalje da se nečim bave ili da imaju strah od promene.
4. Tara: Naša generacija ima i problem što su studenti upisali fakultet onlajn i neki uopšte nisu išli na fakultet pa smo se malo upoznali između sebe. Da li imaš neki predlog kako bismo mogli nešto da pokrenemo, a da nije žurka ili filmsko veče gde će se pojaviti pet ljudi?
Mihajlo: Vi možda imate onlajn predavanja, ali neki ljudi se nalaze u domovima, imate menzu, čitaonicu, tako neke stvari ipak postoje i tu možete skupljati ljude.
Jelena: Razumem da se ljudi ne poznaju lično, ali mislim da to za vašu generaciju nije toliko bitno, vi svejedno imate mnogo razvijeniju interakciju u onlajn prostoru, tako da nije bitno da nekoga znaš lično da bi se sa tom osobom nešto dogovarala. Mislim da je zgodno imati te “generacijske grupe”, gde ljudi mogu da se raspitaju kod kolega šta je bilo na predavanju koje je neko propustio ili da počnu komunikaciju na bilo koju drugu temu. Mislim da jeste lakše uživo, ali ne deluje mi nemoguće onlajn.
Aleksa: Ja sam za onlajn ankete i onlajn peticije. Onlajn anketom možete dospeti do određenog broja ljudi uprkos tome što se ne viđate. Takođe, u anketama možete ostaviti jedno, dva pitanja otvorenim da oni sami upišu šta misle da su problemi. Onlajn peticije su dobre da na osnovu onoga što ste videli počnete da sakupljate ljude i da se zajedno organizujete. Ne treba očekivati instant rezultate, svaki put kad ulaziš u tako nešto moraš biti spreman da ćes neko vreme da nailaziš na zid, ali ako jednom uradiš nešto kako treba iz toga posle kreće sve.
5. Tara: Šta je po tvom mišljenju uspešna borba za studentska prava? Da li misliš da zahtev treba da bude opšti i ambiciozan kao što je besplatno obrazovanje ili ipak nešto konkretno što je moguće ispuniti u datom trenutku?
Mihajlo: Treba postaviti konkretne zahteve kada do eskalacije dođe. Dok nema eskalacije, treba da se govori o nekim ključnim problemima u obrazovanju koji zapravo prouzrokuju sve osatlo, ali kada dođe do eskalacije onda treba gađati te konkretne probleme. Npr. bavite se poskupljenjem menze, domova, a objašnjavate kako je to rezultat određene politike u obrazovanju i društvu. Tako povezujete to jedno sa drugim, a konretna stvar kojom se bavite okuplja studente da dođu na protest, na blokadu ili bilo kakvu sličnu akciju.
Aleksa: Zavisi šta ti je cilj. Uvek je dobro imati neke manje zahteve koji mogu da se ispune, jer je dobro imati pobede. Ljudi moraju s vremena na vreme da dobiju neke dobre vesti kako bi ostali motivisani. Ako jednu stvar zahtevate pa to ne bude ispunjeno, pa drugu, pa treću, videćete, ljudi će vremenom početi da se osipaju. To je i logično jer ljudi žele da ono što rade ima nekog smisla, a ne da uzaludno troše vreme. To je jedan način da se gleda uspešnost studentskih borbi, ali mislim da je uspešna svaka borba koja mobiliše makar 15–20 studenata. Sutra će ti ljudi sa tim iskustvom drugačije posmatrati svet, biće spremniji da dignu glas za neke druge teme.
Jelena: Teško je reći, na prvu loptu bih rekla da gde pobediš, tu je uspeh, ali… Učestvovala sam u nekim studentskim borbama koje nisu bile toliko uspešne, ali su omogućile da se kod nekih ljudi razvije svest o tome šta su sve problemi o kojima nisu do tad verovatno razmišljali. Mogu da kažem da je 90% aktivista i aktivistkinja levice prošlo kroz studentsku borbu. Što se tiče toga da li kretati od manjih ili većih zahteva, mislim da je to pitanje taktike i procene trenutka. Mislim da tu nema pravog odgovora od čega krenuti, jer svaki pristup može da vodi ili ka totalnoj propasti ili ka nekom uspehu u smislu pobede ili osnaživanja ljudi. Iz moje perspektive i tada i sada, mnogo se energije tokom ovih protesta u kojima sam ja učestvovala (2007–2011) trošilo na te rasprave. Naravno da mogu da se postave neki zahtevi na višem nivou da bi se rešio neki konkretan, mali zahtev, ali neko ko nije profilisan kao aktivista neće videti u tome smisao na keca i onda je pitanje kako te dve perspektive mogu da komuniciraju na terenu. Ja mislim da je uvek bitnije početi bilo šta, nego ne raditi ništa.