Predgovori

PREDGOVOR PRVOM ZAGREBAČKOM IZDANJU

Svrha ovog „kuvara“ je da detaljno opiše kako je funkcionisao Filozofski fakultet u Zagrebu tokom studentske blokade u proleće 2009, kada je Fakultet 35 dana bio pod kontrolom studenata. S obzirom na način na koji je to izvedeno, preciznije bi bilo da ono što se popularno zove „blokada“ nazovemo „studentskim preuzimanjem kontrole nad fakultetom“. Dva su osnovna razloga za opisivanje strukture studentske kontrole nad fakultetom. Prvi, manje bitan razlog, čisto je istorijske prirode – želja da se zabeleži kako je to izgledalo. Drugi, mnogo važniji, jeste što na ovaj način želimo da prenesemo svoja iskustva kako bi možda pomogli studentima drugih fakulteta (pa i članovima drugih kolektiva, npr. fabrikâ), u zemlji ili izvan nje, da učine isto.

Smatramo da opis naše strukture tokom studentske kontrole nad fakultetom može biti zanimljiv jer je po nekim svojim karakteristikama neobičan. Prvo, nije bila u pitanju prava fizička blokada fakulteta. Blokirana je samo redovna nastava, dok su rad profesorâ u kabinetima, uprava, biblioteka, knjižara itd. normalno radili. Drugo, fakultet je bio otvoren za sve (studente drugih fakulteta, obične građane, novinare itd). Treće, plenum na kom su se donosile sve odluke u vezi s funkcionisanjem okupiranog fakulteta nije bio ograničen samo na studente Filozofskog fakulteta, nego su na njemu svi koji bi se pojavili imali pravo glasa i mogućnost da učestvuju.

Treba napomenuti da se neke stvari u tekstu ponavljaju, no to smo smatrali prikladnim jer je dobro neke stvari objasniti iz više uglova. Prvo poglavlje („Struktura studentske kontrole nad FF-om“) daje opšti pregled svih aspekata blokade. Donekle slično tome, drugo poglavlje („Kako organizovati plenum?“) funkcioniše kao svojevrsni neformalniji i istorijski uvod i anticipira neke aspekte koji su kasnije posebno razrađeni. Nakon toga sledi razrada problematike opisom plenuma, radnih grupa i ostalih aspekata akcije. Na kraju je dodato i poglavlje o društvenom kontekstu borbe za besplatno obrazovanje u sklopu koje je došlo do studentske akcije.

Za kraj, beleška o autorstvu teksta. Kao što su naše akcije kolektivne i anonimne, tako je i ovaj priručnik anoniman, a zaista je kolektivno delo u pravom smislu reči jer je svako poglavlje pisao drugi autor ili više autora. U principu, reč je o ljudima koji su se intenzivno bavili pojedinim delovima akcije te su tu problematiku dobro poznavali, no čitav tekst je naknadno redigovan, dopunjen i ispravljen uz učestvovanje svih zainteresovanih i, jasno, na direktno-demokratski način.

 

PREDGOVOR ZA AUSTRIJSKO IZDANJE KUVARA

Čudo u Moskvi

Boris Buden

Zamislite: u Moskvi se dogodilo čudo. Lenjin je ustao iz mrtvih. Svako ko još sanja o radikalnoj promeni postojećeg žurno se uputio tamo da od Vladimira Iljiča čuje odgovor na staro, poznato pitanje: Šta da se radi? No njegove reči, prve nakon više od osamdeset godina u kovčegu, sve su ostavile bez reči: gladan sam.

To je čas kad nastupaju zagrebački studenti i studentkinje. U njihovim rukama je već spreman kuvar, bolje rečeno Blokadni kuvar – praktični vodič za pripremu i sprovođenje blokade fakulteta unutar istorijskog konteksta borbe protiv neoliberalne transformacije obrazovanja. Ta brošura je u isto vreme i priča o stvarnoj blokadi Filozofskog fakulteta u Zagrebu, koji je, kao jedna od najvećih i najpoznatijih visokoobrazovnih ustanova u Hrvatskoj, u proleće 2009. pet nedelja bio pod studentskom kontrolom. Tekst dakle govori o stvarnim događajima i sumira refleksije i iskustva samih aktera. To znači da se iz njega nešto može naučiti. Iskustvo pobune je nauk onih koji uče.

Ali oprez! Zaista znati znači dovesti samog sebe u pitanje. To pogotovo važi za one koji su pobrkali svoj pogled na političku realnost s pogledom same svetske istorije. U načelu ne postoji ni središte ni periferija. Pogled kome se čini da tamo negde spolja postoji periferija, na koju on gleda s visine, pogled je aktuelne hegemonije, a ne pogled samog središta – štaviše, on je odnos moći. Ko uzme zagrebački Blokadni kuvar i pomisli: „Hajde da vidimo da li su oni tamo dole na postkomunističkom jugoistoku u međuvremenu nešto shvatili o svetu“, sâm nije ništa shvatio. Studentski protest u Zagrebu se mogao dogoditi upravo zato što je bio artikulisan u isto vreme i kao protest protiv globalne hegemonije, koja je jedini izvor istorijske legitimacije za lokalne odnose moći. Reč je o teleologiji tzv. postkomunističke tranzicije koja od 1989/90. određuje čitav politički život u istočnoj Evropi. U ovom konkretnom slučaju uvođenje školarinâ, kao direktan povod za studentske proteste, bilo je opravdavano kao jedan od nužnih modernizacijskih procesa na putu u Evropsku Uniju. U žargonu postkomunističke tranzicije, tu je samo reč o prilagođavanju „evropskim standardima“. Lokalne elite podupiru, rečima samih studenata/ntkinja, „mit o EU kao zoni opšteg blagostanja“, što onda „opravdava ukidanje stečenih socijalnih prava“. Samim tim je jasno i u čemu je pravi ideološki efekat evropskih integracija – on, naime, nije u prostornoj nego u vremenskoj ekskluziji. Ne deli nas toliko na one koji su unutra i na one koji su spolja, nego na one koji su uvek u koraku s vremenom i one koji kasne pa prvo moraju da nadoknade propušteno. „Zakasneli modernizam“, tako se nazivao postkomunistički Istok pre dvadeset godina. No danas ta razlika više ne označava spoljne granice EU. Ona je imanentna projektu evropskih integracija, sve dok su dotične nužno vezane uz neoliberalne reforme. Ljudi koji još uvek pružaju otpor u ime starih socijalnih prava gde god da danas u Evropi, odmah se prikazuju kao neprijatelji napretka i blagostanja, slobode i demokratije; ukratko: kao neprijatelje Evrope, a njihova stečena socijalna prava, na primer pravo na obrazovanje, kao privilegije društvenih parazita koje treba ukinuti na putu prema blagostanju.

Tako je to bilo prošle godine u Zagrebu, tako je bilo i jeste u Beču, i svugde gde su se ljudi usudili da izazovu postojeću hegemoniju. No ono što razdvaja svet protiv kog su se studenti i studentkinje pobunili, u isto vreme ujedinjuje njih same, gde god dođe do protesta. Oni se danas tako ne bore ni u središtu ni na periferiji neoliberalnog kapitalizma – oni se bore baš protiv same te razlike, tj. protiv hegemonije koja nas sili da na taj način postavljamo granice u svetu. Solidarnost nije ni pretpostavka ni rezultat ove borbe, ona je njen pravi oblik.

I baš zato kuvar, a ne manifest, proglas, otvoreno pismo ili teze, na primer „aprilske“ ili „majske“, tj. „šest“ ili, zašto ne, „21 teza“. Pozvani smo u kuhinju, a ne na pozornicu svetske istorije. Ustvari, okupacija Filozofskog fakulteta u Zagrebu nije bio ni teatralni acting out, isceniran za pogled drugih, ni passage à l’acte, junački skok u nepovrat radikalne negacije. Ona je skromno nazvana: „studentska kontrola nad fakultetom“. Poprilično atipično za klasičnu mladalačku pobunu, u Blokadnom kuvaru se stalno govori o kontroli, pri čemu se pre svega misli na samokontrolu: red, disciplinu, tačnost, sistematičnost, koordinaciju, čistoću… Studentski protest u Zagrebu je bio u potpunosti posthisteričan. Tu nije bilo ni edipovske drame, ni kolektivnih izliva hormonâ, a ni generacijskog sukoba. Uostalom, upravo se po tim karakteristikama danas prepoznaje proces neoliberalnog prisvajanja i osiguravanja moći. Samim tim su iskustva zagrebačkih studenata i studentkinja korisnija. Stečena iskustva su predstavili u Blokadnom kuvaru da bi „pomogli drugim studentima i studentkinjama (i članovima drugih kolektiva, npr. radnicima i radnicama u fabrikama), u zemlji ili izvan nje, da naprave to isto“, tj. da ustanove i organizuju direktno-demokratski, kolektivni organ – plenum. U Zagrebu je to pet nedelja savršeno funkcionisalo. No ipak cilj – potpuno ukidanje studentskih školarina, tj. besplatno obrazovanje za sve – nije postignut. No i dalje se kuva. Ali više ne bez kuvara.

A Lenjin? Njemu donosimo poslasticu iz zagrebačke kuhinje čuda tako da može sit ponovo utonuti u večni san…

S nemačkoga preveo Drago Markiša

 

Dve godine borbe za besplatno obrazovanje i razvoj novog studentskog pokreta u Hrvatskoj

Cilj ovoga članka je da dâ kratak pregled borbe za besplatno, tj. javno finansirano, obrazovanje od njenog početka, 5. 11. 2008, do danas, kao i da rekonstruiše razvoj onoga što možemo da nazovemo novim studentskim pokretom u Hrvatskoj, a koji može da se locira i pre samog početka borbe protiv komercijalizacije obrazovanja. Tekst je objavljen na portalu „Slobodni Filozofski“ i u magazniu „Zarez“.

Pre 2008. godine, studenti kao organizovana snaga u društvu faktički nisu postojali, što je često bilo ismevano tvrdnjama da se studenti bune samo kad se dižu cene u menzama. Danas je situacija prilično drugačija i može se reći da studenti imaju bitnu ulogu u javnom životu, ne samo što se tiče problema visokog obrazovanja nego i inače. Stoga je korisno napraviti pregled kako su se borba za besplatno obrazovanje i studentski pokret razvijali i menjali, te kako su uopšte počeli. U pregledu ćemo pokušati da se zadržimo na nešto manje poznatim detaljima ne ulazeći u pojedinačnosti opštepoznatih i naširoko analiziranih događaja kao što je prolećna blokada 2009. godine. Naglasak će biti na događajima i fenomenima koji jasno ocrtavaju razvoj pokreta, njegovo delovanje i njegove ciljeve. Jasno je da je ovde reč o posebnom autorovom pogledu na razvoj situacije, onoliko koliko je autoru poznat i koliko je mogao da ga prati. Upravo to je i razlog što će se članak koncentrisati najviše na događanjima i akcijama u Zagrebu i to najpre na Filozofski fakultet u Zagrebu, posebnom jezgru studentskog pokreta i borbe za besplatno obrazovanje.

0.

Sve je počelo početkom 2008. godine, tokom svojevrsne predfaze pojave studentskog pokreta. Organizovanje studenata je počelo oko teme koja zapravo nema direktne veze sa studentima nego je opštedruštveno pitanje – oko ulaska Hrvatske u NATO. Na Filozofskom fakultetu je pokrenuta inicijativa „antiNATO ffzg“ koja je učestvovala u javnoj antiNATO kampanji, u skupljanju potpisa za raspisivanje referenduma o ulasku Hrvatske u NATO i u organizaciji antiNATO protesta protiv posete Džordža Buša Zagrebu. Iako krajnji cilj nije dostignut, ostvaren je značajan rezultat – skupljeno je 125.000 potpisa. Treba pritom napomenuti da su studenti, najviše studenti Filozofskog fakulteta, u velikoj meri učestovali u organizaciji i sprovođenju akcije prikupljanja potpisâ na nivou Zagreba. Nakon te početne mobilizacije, počele su i akcije vezane za sâmo obrazovanje.

1.

U proleće 2008. počinje organizovanije bavljenje studentskim pitanja, pogotovo onima vezanim za haotično uvođenje bolonjske reforme na hrvatske univerzitete. To možemo smatrati prvom fazom razvoja studentskog pokreta. U početku je veliku ulogu odigrala „bolonjska sekcija Filozofskog fakulteta“, koja je već ranije delovala, a od bitne je važnosti bila i saradnja s PMF-om u vezi s borbom protiv načina na koji se bolonjska reforma uvodila, kao i oko organizacije prvog velikog studentskog protesta 7. maja 2008. Taj protest je bio poprilično loše artikulisan, što doduše i nije čudno za prvi protest, ali je, uprkos tome, bio najmasovniji studentski protest u Hrvatskoj (oko 5000 ljudi) od 1991. Masovnost tog protesta nije nadmašena čak ni u kasnijim protestima 2009. i 2010. godine. Protest je verovatno okupio toliki broj ljudi upravo zahvaljujući svojoj neartikulisanosti, opštosti i reformističkoj prirodi zahtevâ. Direktan povod protestu bilo je najavljeno plaćanje master studija pri čemu master studije (po bolonjskoj reformi se studije dele na osnovne studije i master studije – 3+2 ili 4+1) treba da plaćaju čak i oni koji su studirali besplatno na osnovnim studijama. Drugi bitan povod je bio opšti haos na univerzitetu neposredno pre upisâ prve generacije bolonjskih diplomskih studenata. U toj tački borbe, pre leta 2008. godine, još uvek nije bilo jasne vizije cilja za koji se studenti bore – zahtevâ je bilo mnogo i nisu bili dobro artikulisani. Osim toga, bilo kakvu ozbiljnu akciju sprečavao je i zastareli način organizacije s oslanjanjem na službene studentske predstavnike, Studentski parlament (SP), tj. na one njegove predstavnike koji nisu bili korumpirani HDZ-ovci kao što je bio slučaj na većini fakulteta (uz izuzetak FF-a i PMF-a). Tačno dan pre protesta studenti su bili pozvani u MZOŠ¹[Ministarstvo znanosti, obrazovanja i športa] na pregovore nakon čega je Ministarstvo izdalo saopštenje da su ispunjeni svi studentski zahtevi, što nije bila istina, kako bi se unapred osujetio protest. Ipak, kao direktan rezultat protesta, odustalo se od naplaćivanja master studija u sledećoj akademskoj godini pa su oni bili besplatni za sve, kako je ostalo i sve do danas zahvaljujući isključivo snažnom studentskom pritisku. Protest 7. maja 2008. je uprkos svim svojim manama bio vrlo važan za sve dalje studentske akcije jer se učilo na počinjenim greškama. Pokazalo se da je model vođstva Studentskog parlameta kao i bilo kakvo pregovaranje s birokratama iz MZOŠ-a promašaj i gubljenje vremena. Takođe je shvaćeno da izlazak u javnost s dvadesetak zahteva nije baš najsrećniji jer se u masi zahteva pojedinačni zahtevi gube, a važniji zahtevi ne mogu da dođu do izražaja među manje bitnima. No možda je i najvažniji rezultat tog protesta bila činjenica da se studenti ipak mogu pokrenuti oko nečega. Do tada je vladalo mišljenje, i među studentima i drugde, da je nemoguće skupiti pa makar samo i sto studenata da se angažuju oko bilo čega. Takav masivni odziv na prvi organizovani protest je vrlo jasno demantovao mit o studentskoj pasivnosti i bezidejnosti.

U to doba još nije bilo jasnog pokreta za besplatno obrazovanje kao konačan cilj iako je protest na kraju izborio privremeno neplaćanje master studija. Tada se još razmišljalo o rušenju bolonjske reforme kao takve, što je posle iz taktičkih razloga odbačeno, pa je taktika bila debolonjizacija bolonje bez formalnog ukidanja same bolonje. Osim toga, tada još nije bilo međunarodne povezanosti, kao ni saradnje s drugim hrvatskim gradovima. Neposredno pre protesta 7. maja, bio je održan i tzv. Facebook protest srednjoškolaca u kom su srednjoškolci uz popriličnu medijsku pažnju uspeli da se izbore za odgađanje projekta državne mature. To je dovelo do čestih optužbi da studenti samo oponašaju srednjoškolce, iako je to bilo netačno jer je organizacija studentskih protesta počela daleko pre nego što je spontano izbila srednjoškolska pobuna. Za razliku od Grčke, Nemačke, Francuske pa i Srbije i nekih drugih zemalja, u Hrvatskoj, uprkos brojnim pokušajima sa studentske strane, sve do danas nije došlo do povezivanja studenata i srednjoškolaca. To je jedna od tačaka na kojoj  treba da se radi u budućnosti ukoliko se želi dalje širenje borbe za obrazovanje.

2.

Druga faza razvoja studentskog pokreta počinje u jesen 2008. koji kulminira protestom 5. novembra u Zagrebu i Puli. U Zagrebu je na protestu ovaj put bilo mnogo manje ljudi nego na majskom protestu – oko 1500 studenata, uglavnom s FF-a, sasvim sigurno zato što je zahtev bio jedan i mnogo radikalniji od prethodnog i zato što za sâm protest nije bilo nikakvog direktnog povoda iako je razloga bilo mnogo. U toku pripremâ za taj protest uobličen je jedan i jedinstven zahtev – besplatno, tj. potpuno javno finansirano, obrazovanje na svim nivoima i dostupno svima. To je tada bio potpuno nečuven zahtev koji se nije apsolutno nigde pominjao od početka 1990-ih, čak ni u izjavama pojedinaca, kao što pre toga faktički nije postojala ni bilo kakva kritika komercijalizacije obrazovanja. Nakon toga je to postao sasvim mainstream zahtev koji sada, bar na nominalno-simboličkom nivou, moraju da prihvate čak i određeni delovi političke elite. Tu je postignut velik uspeh.

Jednim od ključnih elemenata se pokazala upravo artikulisanost zahteva, njegova jednostavnost i uopštena usmerenost na samo jedan glavni zahtev umesto na gomilu partikularnih problema u kojima se na kraju gubi celina. Formiranje tog zahteva na protestu 5.11. bila je i osnova za blokadu Filozofskog fakulteta sledećeg proleća, dajući legitimitet zahtevu za besplatnim obrazovanjem pre same blokade. Odjek protesta 5.11.2008. u javnosti nije bio velik, ali su se aktivnosti na FF-u nakon toga nastavile, a studenti su još jednom pokazali da su spremni za akciju. Nastavljene studentske aktivnosti na FF-u su na kraju dovele i do blokade u proleće 2009. koje bez protesta 5.11.2008. ne bi moglo biti. Kako već rekosmo, s jasnošću i jedinstvenošću zahteva na protestu je bilo i manje ljudi – 1500 u odnosu na 5000 prethodne godine, no borba se proširila van Zagreba. Isti dan je, u dogovoru sa Zagrebom, protestovalo i 500 studenata u Puli, a protesti su bili koordinisani, kao što će od tada uglavnom stalno biti, i s međunarodnim akcijama – protest je održan upravo na Međunarodni dan borbe protiv komercijalizacije obrazovanja. Treba napomenuti da tada još nije bila oformljena nova metoda borbe – na protestu 5.11.2008. su, na primer,  još uvek postojali službeni portparoli iako službeni studentski predstavnici, Studentski parlament, više nisu bili u igri.

3.

U treću fazu studentskog pokreta ulazi se s pripremama za veliku prolećnu blokadu na Filozofskom fakultetu koja je u aprilu/maju 2009. godine rezultirala zauzimanjem 20-ak fakulteta u 8 hrvatskih gradova što je bila jedna od najvećih evropskih pa i svetskih studentskih pobuna te godine. To je bio povratak studenata u javni i politički život na velika vrata i oni tada postaju bitan politički faktor. U toj fazi dolazi i do ključnih promena i inovacija koje do danas ostaju bitan deo studentskog pokreta. U procesu organizacije prve blokade kao načina samoorganizovanja rođena je direktna demokratija, koja je na FF-u zaživela u obliku i sa doslednošću koja i dalje oduševljava ljude iz celog sveta, uz svoju manifestaciju kroz plenume i radne grupe, dok je predstavnički model organizovanja putem Studentskog parlamenta u potpunosti odbačen. Osim toga, uvedene su i druge bitne metode delovanja kao što je odbijanje personalizacije i individualizacije, odbijanje pregovorâ i nepristajanje na kompromis, inovativna i dotad neuobičajena medijska strategija i sl. Studentski pokret je proširen na čitavu zemlju, zahtev za potpuno javno finansiranim obrazovanjem je do kraja artikulisan i razrađen do najsitnijih detalja. Direktan rezultat prve blokade bili su po drugi put osigurane besplatne master studije za sve i, po svemu sudeći, onemogućavanje donošenja Zakona o univerzitetu za koji je bilo planirano stupanje na snagu do leta 2009. po hitnom postupku.
Kraj prvog talasa blokadâ su neki shvatili kao kraj jednokratnog ekscesa, svojevrsne 1968. hrvatskih studenata i kao neuspeh zbog nepostignutog konačnog cilja, no borba se i nakon toga nastavila. Nekako u to vreme, u proleće 2009. dolazi i do zaoštravanja ekonomske krize u državi, a polako sve više bujaju i radnički i seljački protesti. Nedugo nakon kraja prve blokade studenti FF-a pružaju podršku seljacima tokom njihovog protesta, što je ovekovečeno u filmu „Susret“, Igora Bezinovića, i na taj način prvi put prilično javno simbolički iskazuju širenje svoje borbe i na druge aspekte društva iako je i sam zahtev za besplatnim obrazovanjem od samog početka bio na artikulisan na ovaj način.

4.

U četvrtu fazu spada predblokadno vreme tokom jeseni 2009. godine i sâm drugi talas blokadâ, u kom je učestvovalo oko 10 fakulteta iz 4 grada. Drugi talas blokadâ je bio očekivano manji od prvog i akcija je bila očekivano manje medijski propraćena. Za razliku od prvog talasa blokadâ, taj put su izostali politički avanturisti, ljudi koji prvi put nisu hteli da propuste da budu na pravoj strani istorije i razni politikanti koji su videli svoju priliku u haotičnim odnosima prve blokade. No time je akcija nadrasla dotad potencijalnu opasnost da se pretvori u jednokratni eksces te je pokazala još ozbiljnije političke aspiracije, kao i razumevanje da se u političkoj borbi ne dolazi do ozbiljnih rezultata preko noći.

Studenti su ovaj put u akciju krenuli svi odjednom, a decentralizacija pokreta bila je simbolički predstavljena i primatom Rijeke i Pule u kretanju u blokadu. Pored još uvek aktuelnog problema besplatnog obrazovanja, tokom druge blokade je problematizovan i nacrt novog Zakona o univerzitetu koji, između ostalih, uveliko smanjuje autonomiju univerziteta i uvodi dalju neoliberalizaciju i komercijalizaciju univerzitetskog obrazovanja, a koji su studenti prvi izneli u javnost. Akademska zajednica je važnost borbe protiv tog zakona shvatila sa godinu dana zakašnjenja, u jesen 2010, kada je taj nacrt tog zakona, uz nacrt još dvaju zakona, i službeno pušten u javnost i kada se akademska zajednica gotovo jednoglasno negativno izjasnila o njemu.
Tokom druge blokade počelo je i neposrednije povezivanje s radnicima, a ti kontakti su još više ojačali početkom 2010. godine. Treba reći da je tokom druge blokade FF-a na fakultetu održan i prvi seljački plenum za vreme jednog od protesta mlekarâ. Nakon drugog talasa blokadâ je pojačana je i aktivnost pokreta van perioda blokada, što se ogledavalo u kontinuiranosti organizovanih akcija, tribina, radnih grupa i sl.

5.

Peta faza počinje početkom 2010. godine u razdoblju nakon drugog talasa blokadâ. Ova faza je obeležena daljim širenjem akcijâ na područja van strogo studentskih pitanja i aktivnim povezivanjem s drugim socijalnim grupama, najpre sa radnicima, što takođe ukazuje na tendencije u razvoju pokreta u budućnosti. Povezivanje s radnicima se odvija kroz aktivnosti radne grupe za širenje direktne demokratije koja 2010. postaje široka i sve aktivnija platforma na nivou čitave zemlje. Zanimljivo, i radnički štrajkovi, i okupacije fabrikâ i protesti u isto vreme postaju sve radikalniji pa se stoga počinju sve otvorenije javljati i glasovi o dotad teško zamislivom radničkom samoupravljanju.

Aktivnosti u vezi sa besplatnim obrazovanjem su se nastavile i 30. marta 2010. održan je studentski protest, na kom je pokušana metoda „narodne fronte“ tako da su se protestu pridružili i studenti s drugih fakulteta (npr. Ekonomije) sa svojim partikularnim problemima, koji su, međutim, povezani s problemima komercijalizacije obrazovanja iako to na prvi pogled možda nije uvek očigledno. Direktan rezultat ovog protesta su treći put osigurani besplatne master studije za sve, kao i po prvi put osigurana besplatna prva godina osnovnih studija za sve.

U vezi sa povezivanjem s radnicima, jačala je i studentska izdavačka delatnost pa se štampaju i dele tzv. Radnički FAQ, razni leci i pamfleti za radnike, nezaposlene, a intenzivira se i rad na portalu Slobodni Filozofski koji postaje sve ozbiljniji alternativni izvor informacijâ i vrlo čitan internet portal. Osim toga, FFZG-ov model blokade pokušava da se proširiti i van granicâ zemlje – Blokadna kuharica, koja detaljno opisuje kako je izgledala prva blokada Filozofskog fakulteta i principe direktne demokratije, a koja je izašla tokom druge blokade, prevedena je na nemački i štampana je u Austriji, a u pripremi je i američko izdanje. Prvi put nakon protesta iz 2006. godine, u Beogradu se, uz pomoć Zagreba, pokušava ponovno uspostavljanje plenumskog odlučivanja na Filozofskom fakuletu u Beogradu, a po uzoru na Zagreb.

6.

Šesta faza počinje na jesen 2010. kada plenum i njemu podređene radne grupe preuzimaju sva dotadašnja ovlašćenja Studentskog parlamenta na Filozofskom fakultetu, što je velika novost i predstavlja izazov što se tiče primene direktne demokratije u okvirima u kojima je dotad nije bilo. U oktobru 2010. negativne posledice komercijalizacije visokog obrazovanja i nauke, otelotvorene u nacrtima novih Zakona o univerzitetu, Zakona o visokom obrazovanju i Zakona o nauci, konačno postaju jasni i većini akademske zajednice, koja ih, zajedno s plenumom FF-a u potpunosti odbija, no treba tek videti da li će se u budućnosti protiv izglasavanja tih zakona moći da se reaguje i na druge načine a ne samo saopštenjima.

Što se tiče budućnosti, vrlo je nezahvalno davati prognoze u kom smeru će se dalje razvijati decentralizovani direktnodemokratski pokret. Ono što se može predvideti je dalje širenje saradnje s drugim društvenim grupama i širenje pokreta na druge javne sektore koji do sada nisu bili toliko doticani, kao što je zdravstvo, a prilično je sigurno da bi i neki predstojeći događaji kao što je novi talas privatizacijâ ili ulazak Hrvatske u EU mogli da izazovu reakciju pokreta na ovom ili onom nivou. Što se tiče besplatnog obrazovanja i novih blokada fakultetâ, obično u jednom trenu u krizi (konjunkturi) mora doći do pada pa se čini da se nove blokade možda neće desiti u skoroj budućnosti, no to dosta zavisi od razvoja događaja i poteza od strane vlasti koje baš i ne pokazuju da su naučile lekciju. U svakom slučaju, bauk blokade je i dalje tu, a borba za potpuno javno finansirano obrazovanje se i dalje nastavlja.

Mate Kapović

Sledeće poglavlje: Struktura studentske kontrole nad Filozofskim fakultetom