Lični pogled na blokadu Filozofskog fakulteta deset godina kasnije
Milena Stanić i Dušanka Milosavljević
Prethodno poglavlje: Biti studentom i organizatorom uspešne studentske borbe
Milena: Od blokade Filozofskog fakulteta je prošlo skoro 8 godina. Možeš li da veruješ? Juče sam gledala neke snimke i vidi se da smo svi mnogo mlađi, ali stvarno imam osećaj kao da je prošlo najviše godinu dana. Glavni utisak mi nije bio koliko je vremena prošlo, nego brate, koliko smo bili srećni tada, imam osećaj da je to poslednji put da sam bila stvarno srećna.
Dušanka: Ja sam taj osećaj imala do pre godinu–dve, ali sada mi se već čini da se u međuvremenu stvorila neka realna distanca. Da li zbog nekih novih iskustava ili ne, jer nije mi se desila nijedna tako krupna životna prekretnica koja me je (trans)formisala. Samoj sebi sam manje–više ista osoba koja sam postala kroz iskustvo blokade. Ipak, tada sam imala svega dvadeset godina, a kada pokušam da se prisetim šta nam se sve desilo kroz lično i aktivističko odrastanje za ovih osam godina, jasno je da je prošlo toliko.
Milena: Da, verovatno imam osećaj kao da je bilo juče zbog toga što ti kažeš, tada smo obe postale ove osobe koje smo danas, sa svim vrednostima i razumevanjem stvarnosti, a sve što je došlo posle se samo nadograđivalo na tu bazu koju smo tada napravile. Za mene je to bila najveća prekretnica i stvari koje sam tada shvatila su one koje verujem da se nikada neće promeniti, to je kao neko sidro moje ličnosti. Zašto smo tada bile toliko srećne ili zašto iskustvo blokade vezujemo za iskustvo sreće?
Dušanka: Kako sam razumela ono što je Badiju govorio u Beogradu o sreći — ako je uopšte dostižna u okviru kapitalizma — ona je u potencijalu njegovog prevazilaženja. Ja bih sad malo ublažila i rekla da je možemo osetiti onda kada činimo nešto subverzivno ili što bi Mimi Mercedez rekla, još blaže: sreća je u borbi. Pretpostavljam da su tu vrstu sreće osetili svi koji su učestvovali u sličnim borbama, recimo radničkim blokadama fabrika. Pretpostavljam i da to čudno zvuči, jer mislimo da bi borba trebalo da podrazumeva muku i žrtvu, a ne dobro zezanje, zabavu, kamoli sreću. Drago mi je da imamo priliku da pričamo, a sada i pišemo i o tom aspektu. Sećaš se Mininog pitanja o tome da li su studentske borbe posebno romantizovane? Naravno da jesu. One ne bi trebalo da imaju nikakav primat u odnosu na druge borbe i nisu ni po čemu značajnije, čak su često usmerenije na uže, minimalne i specifične zahteve koji se tiču manjeg broja ljudi i reaktivnije su po svom karakteru od drugih društvenih borbi. Ipak, ako je neko romantizovao našu studentsku borbu, to smo nas dve. Iako blokada Filozofskog nije bila hipi komuna, niti smo živeli komunizam 90 dana, za mene ona jeste simbol nečeg takvog. Iskreno, nemam ništa protiv romantizacije našeg iskustva i studentskih borbi uopšte — šta bolje može da radi student u dvadesetim godinama života nego da blokira fakultet? Brucošijade, KST maskenbali, Ilegala, žurke u Studenjaku. Sve studentsko je romantizovano, zašto ne i blokada?
Milena: Kad god pričam o blokadi nekome ko nije u njoj učestvovao ili nekome ko generalno nije imao slično iskustvo kolektivne borbe, osećam se kao da ne mogu da me razumeju i dobijam reakciju kao da sam ja neki debil koji se loži da smo mi radili nešto mnogo veliko i bitno, a da nismo. Ljudi to često relativizuju i kažu kao — ma, vi ste samo blokirali neki fakultet. Onda ja moram da objašnjavam da je blokada trajala 90 dana i da smo skoro 2 meseca držali zgradu u centru Beograda, kako je u blokadi aktivno učestvovalo oko 200–300 ljudi, a na zborove nekada dolazilo i do 600 njih i kako je to iskustvo politički osvestilo i zauvek promenilo sve te ljude.
Upravo to je razlog zašto je blokada nama i većini ljudi koji su u njoj učestvovali bitna, jer smo tada naučili mnogo o tome kako svet funkcioniše, ali i kako treba da se organizujemo da bismo ga promenili. Na tom primeru na malom pokažu se svi mehanizmi funkcionisanja društva, ogole se institucije, interesi i pozicije. A način organizovanja, zborovi ili plenumi kao mesto gde se donose odluke su nešto što je prisutno u skoro svakom vidu sličnih borbi i naša praksa na blokadi nas je naučila kako da kasnije koristimo sve te mehanizme u bilo kom vidu organizovanja. Ta praksa nije nešto izolovano i odvojeno od sveta, nije jedinstvena, moj pradeda je blokirao Pravni fakultet pre skoro 100 godina, ljudi širom sveta to rade. I mi kada smo kasnije učestvovale u nekim organizacijama smo primenjivale ove principe.
Smisao u izgradnji zajednice u prostoru
Dušanka: Blokada, odnosno naš kolektiv i naša zajednička borba su mi zaista bile najvažnije stvari u životu tih meseci. Žrtvovala sam dva jedina dublja odnosa koja sam do tada uspešno i sa uživanjem održavala godinama, promenila sam se kroz to iskustvo, a ta promena je naišla na nerazumevanje, distancu i odbacivanje. Blokada je posredovala sklapanja dosta novih odnosa, ali i puno radikalnih prekida brojnih starih odnosa, imali smo čak i onu foru: “Nisi, dečko, blokada da te volim najviše na svetu!” Čini mi se da nas niko u našem širem, ne-blokadnom okruženju nije razumeo. Ljudi nisu razumeli kako uopšte dođe do toga da ti neka novoizgrađena zajednica i vaša zajednička stvar postane najvažnija stvar? Verujem da se odgovor krije u procesu izgradnje zajednice i da je usko povezan sa zajedničkim načinima korišćenja fizičkog prostora. Sam proces osvajanja prostora, te daleke, prazne i hladne institucije u kojoj nema ničeg tvog, ničeg bliskog i toplog, a koji preko noći počinješ da koristiš kao svoj životni prostor, deleći ga sa drugim ljudima, ujedno je i proces skrnavljenja i prisvajanja nekog institucionalnog prostora — kroz probijanje tabua nekog licemernog morala, kroz promenu percepcije toga šta je i čemu sve mogu da služe katedra, biblioteka, šesti sprat. Znaš, kad opereš zube i uneseš svoju kozmetiku ili se našminkaš sa drugaricama u toaletu koji si uvek zaobilazila jer nikad nema sapuna, papira, niti wc šolje, ili skuvaš kafu u 101, pustiš muziku sa kompa u 401, zapališ cigaretu u hodniku ili zaspiš na jastuku sa onih užasnih stolica ispred čitaonice. Tako Fakultet postane tvoj, zavoliš ga, vežeš se za prostor, on postane studentski, istinski “slobodan Filozofski”. Kroz taj zajednički život u zajedničkom prostoru, kroz njegovo deljenje, kroz bivanje u tom konfliktu sa Upravom i istovremeno kroz poštovanje pravila i principa funkcionisanja tog kolektiva (zajednički donesenim), što je sve proces izgradnje naše zajednice — ta blokada postane nešto najbitnije, jer je nešto tvoje, ali i zajedničko. Čak i mimo tog romantizovanog aspekta zajedničkog života u komuni, naš svakodnevni rad je bio smislen, kreativan i zajednički: organizovali smo dežurstva, plenume, čitali zakone, pisali saopštenja, gostovali u medijima, organizovali proteste, koordinisali radne grupe, pravili transparente, učili zajedno, osmišljavali obrazovni i kulturno–umetnički program, povezivali se sa studentima drugih fakulteta, radnicima u štrajkovima i protestima, aktivistima u drugim borbama.
Milena: Da, deluje kao da je taj zajednički život, a onda i smisao ono što nas je povezivalo, nešto što nam je svima prioritet, svest da taj smisao delimo i da se borimo za isti cilj, da možemo da se oslonimo jedni na druge. Čitala sam skoro knjigu Viktora Frankla koja je kod nas prevedena kao “Zašto se niste ubili?” gde piše o svom iskustvu u logoru i pravcu koji je nazvao “terapija smislom”. Tu on kaže nešto na tragu: “Nije važno šta mi očekujemo od života, već šta život očekuje od nas”, tj. da smisao ili neki svoj poziv ne tražimo, već smisao ili poziv nađu nas. Tako je bilo na blokadi, imali smo osećaj da je prisustvo i učešće svakog od nas važno i stvarno jeste bilo, znali smo da ako neko od nas odustane i ode kući blokada može da padne. U tom trenutku mi smo studenti i najbolje što možemo da radimo je da se borimo za dostupnije obrazovanje, kao što radnik na radnom mestu može da se bori za bolje uslove rada ili bilo ko od nas na ulici za bolji život. I nakon toga mi je baš bilo teško da pronađem smisao, jer mi se čini da je u kapitalizmu on retko prisutan. Očekuje se da ga ostvarimo unutar porodice koja je izolovana od ostatka društva ili na radnom mestu koje je često besmisleno, jer naš rad doprinosi samo tome da neko stekne profit, jako mali broj ljudi može da nađe smisao u tim stvarima. A unutar nekog kolektiva, pogotovu ako je u pitanju zajednička borba, smisao je i više nego prisutan. Bar ja mislim da su ljudi društvena bića i da vole da provode vreme u kolektivu, radeći nešto što zaista menja stvari ili stvara nešto dobro.
Dušanka: Da, mislim da svi jesmo tu zajedničku stvar doživeli kao poziv, čak se razvila i određena dužnost prema tom kolektivu. Kada smo odlučivali o daljim koracima na plenumima, svako od nas se osećao dužnim da učestvuje i glasa, budući da svako zastupa sebe neposredno, svačiji glas je bio važan. Nismo ih propuštali, makar trajali po pet sati. Takođe, ako smo znali da u određenim rizičnim periodima blokada može pasti, dežurstva smo shvatali prilično ozbiljno, iako smo svi bili iscrpljeni i neispavani od prethodnih. Prosto, ticalo se svakoga od nas i od svakog je zavisilo, pa je bilo lako da se svako oseti potrebnim i važnim članom tog kolektiva.
Šta je najekstremnije što se desilo i šta je iza svega ostalo
Dušanka: Dobro, kad gledaš iz sadašnje perspektive — šta je najradikalnije što se desilo? Sa jedne strane, sve što je Uprava tada činila, bilo je prilično radikalno. Isekli su nam struju, napolju je bio minus, profesori su pravili spiskove studenata i izbacivali ih sa kurseva, fizički nasrtali na studenkinje i studente, dosta vas je završilo sa disciplinskim i krivičnim prijavama, članovi Uprave su se unosili studentima u lice i fotografisali ih, da bi onda te fotografije objavili na zvaničnom sajtu Fakulteta, gospode. Bilo je i napada ekstremno desničarskih grupa, uzurpacije Zbora od strane dekana, i tome slično. Sa naše strane, nije bilo ničeg spektakularno “radikalnog”, osim načina internog funkcionisanja našeg pokreta i činjenice da smo držali fakultet pod blokadom tri meseca? U kom odnosu je ta radikalnost ovakve prakse sa radikalizacijom većine učesnika i učesnica blokade?
Milena: E pa da, ja mislim da je ta njihova radikalnost, tj. to njihovo nenormalno ponašanje još više doprinelo tome da istrajemo u borbi, prvo zato što su pokazali svoje pravo lice, a drugo zato što su podigli igru na viši nivo, nekako su nas tim svojim potezima provocirali da budemo još besniji i svesniji toga da je to pravednički bes. A što se tiče naše radikalnosti — slažem se, nije bilo ničeg toliko radikalnog u smislu nismo zapalili fakultet ili tražili besplatno obrazovanje, zahtevi jesu bili usko definisani, ali ja mislim da je to zato što su organski došli odozdo, nije ih nametnuo neko ko “zna bolje”, nego su se obični studenti okupili oko svojih problema i borili za svoj interes. I ja mislim da tako i treba, tako mora da počne da bi bilo ispravno, a onda ako Bog da, da preraste u nešto veće, kao što je to bio slučaj sa blokadom. Neki su zamerali što su se studenti mahom izjašnjavali kao apolitični, ali nije toliko važno ni deklarisati se ili etiketirati borbu kao levu ili desnu jer dela govore više od reči. Sama praksa je bila vrlo politična u tom širem smislu — solidarna, inkluzivna, feministička, a pre svega najradikalnije demokratska — bez hijerarhije, transparentna i jednaka, samoorganizovana.
Blokada Filozofskog 2011.
Meni se to čini najvažnijim — da se ljudi sami organizuju, bez vođa i autoriteta i da sami, kroz praksu nauče sve, jer praksa stvara svest i samo tako možemo da naučimo i razumemo stvarnost. A najbolje od svega je što naučimo da je tako nešto moguće — na ovom primeru smo videli da zapravo može da se funkcioniše bez vođe, da odluke mogu da se donose zajednički i da je direktna akcija poput blokade najefikasnija. Na početku su pokušavane peticije, pregovori i molbe, mali protesti po hodnicima, dok svi nekako zajednički nisu shvatili i odlučili da je blokada jedino sredstvo kojim može da se izvrši pritisak na one koji imaju više moći. I to može da se primeni prilikom svakog protesta — da se odluči za direktnu akciju umesto za miran protest, da se odluke donose direktno–demokratski, a ne da se dozvoli da vas neko predvodi. Isto je i prilikom pravljenja neke organizacije — možemo da napravimo organizaciju gde su svi jednaki. I takve male pobede i prakse nam dokazuju da je to ne samo moguć nego najbolji način organizovanja, kako na nivou pojedinačne organizacije tako i na nivou sveta.
Sledeće poglavlje: Kako raditi sa sobom i drugima i ne odustati