Prethodni segment: Roditeljski sastanak
Koji su tvoji utisci sa zbora održanog u ponedeljak, 27. novembra, u 15h, na kome je izneta platforma koju je predložila uprava fakulteta?
Nevena: Ja nisam aktivno učestvovala u blokadi, ali sam bila na tom zboru. Ljudi ni na šta nisu ličili, ponašali su se grozničavo i svi su se drali jedni na druge. Svađali su se jako mnogo i to mi je ostavilo loš utisak. Neki su tražili da se prihvati takva platforma, ali većina nije dala. Unutra je bilo jako zagušljivo, skroz neprijateljska atmosfera i nekako razočaravajuća.
Kako je izgledao zbor na kome se raspravljalo o platformi? Neki misle da je to bila opšta svađa i da se sve raspadalo.
Aleks: Ne, ne, ne, ja nisam uopšte imao takav utisak. Ja ne znam uopšte ko su ti ljudi koji su imali takav utisak, zato što je moj utisak bio upravo suprotan. Ja volim kada se polemiše o određenoj stvari, pogotovo kad se ima vremena. Dakle, mi smo tad imali vremena, za razliku od onog zbora sutradan kad smo bili u veoma gadnoj situaciji sa vremenom, kad smo imali nekih četrdesetak minuta da rešimo dosta važno pitanje. Taj dan smo mi imali vremena. Ja s tim nemam problem. Dakle, nije mi se uopšte činilo da se zbor raspada, samo je mnogo više ljudi uzelo učešća u raspravi i zato je diskusija bila zanimljivija, interaktivnija i duže je trajala.
Ja sam bio u delegaciji koja je sa pregovora donela taj predlog platforme. Oni su se ponašali prilično autoritarno. Kad kažem oni, mislim na ceo dekanski kolegijum. Uglavnom, mi svi, cela delegacija… negde u načelu nam se svideo taj plan. Međutim, kad smo došli na zbor, zbor je onako jednoglasno odbio plan, što je bilo potpuno zanimljivo, i ne samo zanimljivo, to je bilo dobro. Delegati nisu uticali na mišljenje zbora. Onda je tu nastala rasprava, ja sam se zalagao za to da se dobro promisli da li imamo snage da nastavimo blokadu. U tom smislu sam možda delovao u tom trenutku defetistički, iako mi to nije bila ni najmanja namera. Međutim u toku rasprave na zboru koja je trajala nekih sat i po vremena, mene je, kako da kažem, snaga zbora ili volja svih ljudi koji su učestvovali, preokrenula i ja sam bio za to da se nastavi blokada. Štaviše, posle sam postao toliki optimista da sam bio u stanju da ostanem na blokadi, ne znam, kol’ko god je trebalo, danima… Dakle, u čitavoj toj situaciji, gde ja slušam šta se dešava i insistiram na tome da se preispita odluka da li imamo snage, da li možemo, itd, energija koju su ljudi imali i način na koji se rasprava vodila, potpuno su me preokrenuli. Ja bio spreman, čak i ako budem preglasan, a i dalje budem mrzovoljan, da nastavim blokadu. Tako da je to… mislim, ovo sad na brzaka pričam… Meni je to možda jedna od najboljih stvari koja se tamo desila. To pokazuje kako jedna direktno demokratska „institucija“ pozitivno utiče na pojedinca.
Luka: Mislim da je to bilo sasvim pozitivno, jer je to jedini zbor na kome je zapravo bilo neke rasprave. Nije poenta da bude: „OK, ljudi ja sam mislio da mi ovo uradimo, da li se slažete?“ – „Slažemo se“. To nije ideja zbora. Tako da je bilo sasvim dobro.
Jelica: To je bilo najnapetije nešto što je postojalo na blokadi. Kad smo se složili da odbijemo taj predlog i kad smo čuli dekanove pretnje svi su bili malo na iglama. Naravno da nam nije bilo opušteno. Onda mi je bilo najjače kad su spremljeni lanci i katanci. Tu noć, ja mislim, da niko nije spavao.
Filip: Pa, jesu tu bila različita mišljenja, ali mislim da smo na kraju uspeli da dođemo do pravog rešenja.
Ana: Iskreno, u tom momentu kod jednog dela ljudi je malo opao entuzijazam jer je blokada trajala već šest dana, i jer smo došli u poziciju kada je trebalo da napravimo krupan korak. Svi su pobesneli zbog teksta platforme, ali nisu se svi slagali šta da se radi dalje, da li da se blokada nastavi ili ne. Tada je nekoliko ljudi nastupilo odlučno i oštro, i to je bilo presudilo da se istraje i da se nastavi blokada.
Jelena: Pa, meni zaista nije izgledalo kao da se sve raspada. Normalno je da različiti ljudi imaju različita mišljenja, i normalno su se dogovarali. Po mom mišljenju to nije bila svađa. Sasvim normalna stvar je da je svako rekao svoje mišljenje, da su svi iznosili svoje viđenje problema i rešenja.
Staša: Niko nije očekivao da se na zboru sve odluke donose jednoglasno i da svi misle isto. Na zboru ne vlada jednoumlje. To je kvalitet zbora, zato što tamo svako može da kaže šta misli i da se o tom predlogu diskutuje.
Da je našem pregovaračkom timu bilo prepušteno da sami donesu odluku, oni bi možda prihvatili taj predlog platforme?
Staša: Ne bi bilo šanse. Svako ko ode kod dekana, rektora, svako ko ode na bilo kakav sastanak je apsolutno svestan da on sam ne može da odluči ni o čemu. On može da dođe da kaže zboru šta je, bilo šta je rekao dekan, rektor… Zbor je taj koji odlučuje šta će da se radi, da li će nešto da se prihvati ili ne, koje će pitanje da se postavi, i ostale stvari. Ne verujem da bi iko mogao da… Prosto, mi funkcionišemo po prinicpu direktne demokratije i naravno da nama mala grupa ljudi nije mogla da ode i da kaže ja to prihvatam ili mi to prihvatamo. Ovde ne odlučuje šaka ljudi, nego zbor. Mi nismo studentske organizacije.
Komentar zabeležen neposredno pošto je zbor odbacio dekanov predlog platforme:
Tadej: To su načelna rešenja, kao kad neko Deda Mrazu piše pismo kako bi želeo da mu život bude bolji od Nove Godine. Jednostavno, nisu ponudili konkretna rešenja. Nije ništa urađeno. A konkretno rešenje bi bilo ono što smo tražili, da kažu: „Mi, uprava Filozofskog fakulteta u potpunosti stojimo iza zahteva studenata, podržavamo ih i otvoreno se stavljamo na njihovu stranu”. I da onda napravimo konferenciju za medije gde ćemo zajedno da izađemo.
Atmosfera na pregovorima
Nemanja: Atmosfera se menjala od pregovora do pregovora. Prvi pregovori sa dekanom, u oktobru… to je bio jedan paternalistički odnos dekana prema nama. Da parafraziram: „Kada sam ja u vašim godinama sedeo tu gde vi sad sedite, ovde gde ja sedim je sedeo profesor Klajn. Ja sam imao iste takve ideje. Ja vas u potpunosti razumem, ali ja sam mali, nikakav, i ovaj fakultet će se raspasti ako smanjim školarinu. Ako smanjim neku taksu makar za dinar ovo će se sve srušiti, doći će vanzemaljci i pokoriti planetu“. Na to se sve svodilo.
Na pregovorima, par dana posle blokade Rektorata, on je bio vidno iznerviran. Tad smo po prvi put shvatili da taj čovek nije konstantno mrtvački bled, da može da dobije i još neku boju. On je respektibilan protivnik, ali već su se videli na njemu znaci šizenja, nikotinske krize. S druge strane, rektor je malo iskusniji, i lukavo je odigrao – šatro je stao na našu stranu. A prodekan za finansije je bio potpuno izgubljen, baš žestoko pogubljen svim tim dešavanjima. A kad je došlo do blokade, onda je sva njihova taktičnost otišla, tu su već počeli da vuku neke totalno nereacionalne poteze. Uspaničili su se. Nisu očekivali da su studenti u 2006. godini sposobni da urade tako nešto.
Bio sam par puta na tim pregovorima pred kraj blokade, u onim kriznim momentima. Dekan je već totalno promenio nastup, u tom periodu je zauzeo bukvalno neprijateljski stav. Dolazilo je tu do pretnji… Pokušao je da nam preti, a pretili smo i mi njemu. Bilo je veoma oštro, napeto, negativno. Što se i da očekivati za takvu situaciju. Neprijatna atmosfera. Dekanat je konstantno bio u opsadnom stanju. Sa prozora na prvom spratu smo jasno mogli da pratimo. U dekanovoj kancelariji je stalno bila neka cirkulacija, ceo dekanski kolegijum, šefovi katedri… Svi uspaničeni. Šetali su levo – desno. Baš, baš napeta atmosfera.
Miloš: Ja sam bio na sednici Senata univerziteta na kojoj je usvojena platforma. Tu je bilo uštogljeno, buđavo i puno paučine.
Aleks: Pregovori izgledaju kao jedna igra u kojoj uprava pokušava da sofističkim doskočicama pređe studente. Jednostavno, da nas potpuno sludi, da nas zbune tako da ni sami više ne znamo zašto smo došli. To im je u početku delimično uspevalo. Međutim, vremenom smo se izveštili. I pored činjenice da su gotovo na svaki sledeći sastanak odlazili drugi pregovarači, oni koji su bili na prethodnim sastancima su prenosili iskustva onima koji su išli na sledeći i na taj način su ih pripremali za ono što će se desiti. Tako da su, pred sam kraj blokade, studenti koji su od strane zbora delegirani za pregovore, bili jako uspešni u pregovorima. Upravo se koristeći istim onim metodama kojim se koristi uprava kada pokušava da nas prevede žedne preko vode. Preuzeli smo njihov metod da bismo ih pobedili. To smo dobrim delom uspeli.
Prenosimo deo atmosfere sa pregovora 27. novembra
Vlada: Ne znam zašto smo čekali dva meseca.
Dekan Filozofskog, Aleksandar Kostić: Ja sam vam objasnio zašto smo čekali dva meseca. Zato što je 19. oktobra bila bačena bomba sa masterom. Bomba sa masterom je unela veliku konfuziju i napravila, da kažem, jednu difuziju.
Vlada: Ovo je mazanje očiju. Ovde ne postoji ništa konkretno.
Dekan: Kako ne postoji konkretno… A šta je za vas konkretno?
…
Sledeći segment: Učvršćivanje pregovaračke pozicije lancima