Očekujte neočekivano - Arhiv društvenih pokreta

Kako se boriti sa spoljašnjim izazovima

Tadej Kurepa, Milena Stanić i Alexandar Vračarić

Prethodno poglavlje: Kako raditi sa sobom i drugima i ne odustati

Kada smo se prvi put upustili u studentsko organizovanje i izgradnju savremenog studentskog pokreta u Srbiji, svako od nas troje je, u različito vreme i na neki svoj način, prirodno očekivao da će se suočiti sa različitim preprekama i problemima. Međutim, vrlo često se ispostavljalo da stvari koje su nas unapred brinule nisu bile relevantne, ali i da ništa nije moglo da nas pripremi za realnu situaciju sa kojom smo morali svakodnevno da se hvatamo u koštac. Vrlo brzo smo naučili da očekujemo neočekivano i da situacije rešavamo jednu po jednu, oslanjajući se isključivo na sopstvene snage, na svoje saborce u protestu, sigurni u svoje zahteve, argumente i metode. U nastavku smo pokušali da napravimo pregled jednog dela prepreka sa kojima smo se suočavali na protestima i blokadama 2006, 2011. i 2014. godine, iako je prepreka bilo barem desetostruko više.

Pokušaji preuzimanja studentskog protesta

Jesen 2006. i studentski protest zaslužan za prvu blokadu Filozofskog fakulteta, koja je bila rodno mesto savremenog studentskog pokreta u Srbiji, bila je ujedno i predizborna jesen i desetogodišnjica studentskih i građanskih protesta 1996/7. protiv Miloševića. Izbori u januaru 2007. bili su i prvi izbori na kojima je učestvovala novoformirana Liberalno–demokratska partija (LDP).

U tom kontekstu, početkom novembra 2006. za studentski protest se zainteresovala nevladina organizacija “Biro”, bliska LDP-u. Oni su pozvali predstavnike protesta u svoje kancelarije, gde su izneli stav da je “prošlo vreme masovnih studentskih protesta”, a da bi oni voleli da im organizatori protesta obezbede šezdesetak ljudi koji bi izigravali publiku na izvođenju performansa kojim ova grupa namerava da privuče pažnju medija. Takođe, oni su izjavili da su poruke koje protest šalje u medije isuviše “neozbiljne” i da se stvara nepotreban “medijski šum”. Jedna od parola koju su ocenili kao neozbiljnu bila je: “Nemam da platim”.

Ubrzo su interesovanje pokazale i velike studentske organizacije, Savez studenata Beograda (SSB) i Studentska unije Srbije (SUS), nakon što je zahtevima za smanjenje školarina dodat zahtev za izjednačavanje diplomiranih i master diploma. U to vreme su članovi protestnog odbora pozivani na zajedničke sastanke SSB, SUS, LDP, Biro — koji su insistirali da se zahtevi za smanjenje školarina marginalizuju, a da se umesto njih istakne novi zahtev — zahtev da se na studente ne primenjuje strogi vizni režim zemalja EU za građane Srbije, a u cilju olakšavanja putovanja studenata u zapadne metropole.

“Šta će mi viza kad nemam da platim” je odgovor studenata na predlog “Biroa” da bi zahtevi trebalo da se tiču viza, a ne cena školarina.

Nakon što su studenti u protestu odbili da se podrede, ovi “eksperti” su kasnije, u nekoliko navrata, neuspešno pokušali da putem medija uzurpiraju protest, na primer dajući izjavu isped “protestnog odbora” za TV B92 u trenutku dok prolazi protestna kolona. Ne uspevši da uspostave kontrolu nad medijskom slikom protesta, Biro i ostali su morali da zasuku rukave i pokušaju da pocepaju protest na dva dela, s ciljem da privuku manje upućene studente i nametnu se kao predstavnici njihovih interesa, iskorišćavajući ih kao masu kojom bi sebi obezbedili željenu medijsku pažnju. Samoorganizovani studenti zakazali su protest za 16. novembar, a “eksperti za medije” su, iskoristivši veće novčane resurse i lične veze u sredstvima javnog informisanja, najavili “svoj” protest na Platou za 17. novembar, kada je u Novom Sadu trebalo da se održi sednica KONUS-a. I pored ovakvog pokušaja unošenja zabune, protestna šetnja održana 16. novembra bila je izuzetno uspešna, a protestni odbor je pozvao okupljene studente da se pojave i na sutrašnjem protestu, izrežiranom od strane Biroa, kako se u medijima ne bi stvarala slika o podelama među studentima. Studenti su se odazvali ovom pozivu i mnogi koji su bili na protestu 16. novembra prisustvovali su i protestu 17. novembra, a jedna veća grupa je otišla vozom u Novi Sad i pridružila se tamošnjem protestu samoorganizovanih studenata.

Poslednji pokušaj da se medijski nametnu kao studentski lideri bilo je obeležavanje desetogodišnjice početka studentskog protesta 1996/97 u organizaciji SUS, SSB i Biroa. Međutim, to veče su samoorganizovani studenti iz Studentskog protesta 2006. blokirali Filozofski fakultet i tako zasenili njihovo komemorativno okupljanje. Frustrirani jer nisu dobili dovoljno medijske pažnje, požurili su da osude blokadu Filozofskog fakulteta, i pokušali da u medije proture tezu da fakultet nisu blokirali studenti, već “trista anarhista”. Ali, pošto se blokada Filozofskog fakulteta pokazala kao izuzetno uspešna i masovna akcija, studentskim funkcionerima nije ostalo ništa drugo nego da se pridruže blokadi pokušavajući da na taj način barem delimično opravdaju svoje funkcije i postojanje svojih organizacija.

Na ovaj ili onaj način pokušaji preuzimanja protesta su vrlo često prisutni. Tako je 2014. godine SKONUS pokušao da se nametne kao neko ko će doći i rešiti sve studentske probleme. Izašli su sa nekakvom svojom verzijom zahteva za koju su se unapred dogovorili da će biti ispunjeni, a zauzvrat obećali kraj blokade. Naravno, samoorganizovani studenti su ih oterali jer im je odmah bilo jasno da je u pitanju prevara.

Medijski napadi na studente u protestu

Dan nakon početka blokade Filozofskog fakulteta 2006. godine, tri organizacije — Inicijativa mladih za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji — izašle su u medije da bi, u interesu organizacije Biro, LDP i drugih pomenutih aktera, bacile ljagu na samoorganizovane studente, optuživši ih da su profašistički orijentisani, što naravno nije bilo tako.

U toku studentskog protesta 2011. godine, a posebno nakon početka blokade Filološkog fakulteta, protiv studenata je vođena medijska kampanja na više nivoa. U tom trenutku je već bila redovna pojava da se dan uoči zakazanog studentskog protesta preko radija i televizije plasira neistina da su studentski zahtevi ispunjeni kako bi se unela zabuna i smanjio broj studenata koji će doći na protest. Tokom blokade Filološkog fakulteta se to dešavalo gotovo svakodnevno. Mediji su kao po direktivi objavljivali gotovo sve što im je saopštavano iz uprava fakulteta, Rektorata, Ministarstva, dok saopštenja studentskog plenuma uglavnom nisu prenošena ili su bila tendenciozno pogrešno interpretirana.¹

Mediji su javnost ubeđivali da blokade uopšte ne organizuju studenti, a studente da su sami krivi za sve što im se dešava. Sistematski je stvarana iskrivljena slika o studentima u protestu — to je imalo važnu ulogu u sprečavanju širenja protesta i pokušajima okretanja javnosti protiv studenata. Ovde ne govorimo o nekoj apstraktnoj javnosti, već o vrlo konkretnim ljudima — roditeljima studenata koji gledaju televiziju, njihovim prijateljima koji nisu deo protestnog pokreta, drugim studentima sa blokiranih fakulteta koji su se često informisali preko medija i internet portala. Bilo je roditelja koji su pod uticajem medija pokušavali da spreče svoju decu da idu na blokadu. Ovoj manipulaciji je podleglo i dosta mladih koji su izgradili ciničan stav prema blokadi i studentskoj borbi uopšte.

Roditeljski sastanak na FIlozofskom 2006.

Pored toga, mediji su studente u protestu pokušavali da demorališu, ubeđujući ih da nezadovoljstvo okrenu ka sebi, dovodeći ih u situaciju da konstatno moraju da se brane od različitih optužbi umesto da obrazlažu svoje zahteve i govore o problemima koji su ih naterali da blokiraju svoj fakultet. Na primer, odmah nakon prve protestne šetnje, u Politici je 8.10.2011. izašao tekst “Knjigu u šake”, novinarke Sandre Gucijan, gde se o studentima koji protestuju govori kao o večitim i lošim studentima koji nemaju pravo da se bune, jer “nisu dovoljno učili”, a država “kritikuje” zato što još uvek toleriše studentske proteste.²

Fizički napadi na studente u protestu

Oni koji su, kako je vreme prolazilo, sve manje tolerisali studentske proteste bili su oni koji je trebalo da sa studentima čine tzv. “akademsku zajednicu”: profesori i posebno uprave fakulteta. Konflikt između profesora i studenata dobro je formulisan na jednom transparentu iz novembra 2006. godine: “Profesori, koliko ste vi platili školarinu?”

Studenti su od samog početka, od prvih protesta bili ogorčeni zato što ljudi koji su studirali besplatno, sada kada je došao red na njih da budu profesori i prenesu znanje sledećoj generaciji, odlučili da to znanje naplate “po tržišnoj ceni”. Ovaj konflikt između studenata i fakulteta, u kome je jasno da postoje direktno suprotstavljeni materijalni interesi, je po svojoj prirodi klasni sukob. Tokom studentskih protesta koji su zahtevali smanjenje školarina i drugih troškova, a posebno prilikom blokada fakulteta, klasni konflikt na fakultetima se iskazivao kroz spremnost fakultetskih uprava da pribegnu širokoj lepezi mera protiv studenata, od pretnji, dezinformacija, pa do različitih oblika fizičkog nasilja protiv studenata. Ovde ćemo navesti neke od njih:

S obzirom da nije dozvoljeno da pozove policiju, tokom protesta 2011. uprava Filozofskog fakulteta unajmila je privatno obezbeđenje, koje je trebalo da silom sruši blokadu ili da isprovocira fizički obračun sa studentima. Nakon što su studenti svojim telima izgurali privatno obezbeđenje iz zgrade, uprava fakulteta je protiv jednog studenta podnela krivičnu prijavu u kojoj je dotični student optužen da je obezbeđenje “vukao za uši”.
Prilikom razbijanja blokade Filološkog fakulteta, profesori ovog fakulteta su 27.10.2011. zajedno sa grupom nepoznatih ljudi, za koje se pretpostavlja da su policajci u civilu, fizički nasrnuli na studente u blokadi, nakon čega je blokada i prekinuta. Ovome je prethodila medijska priprema terena, tekstovima da je blokada nasilan čin i da manjina oduzima većini pravo na slobodno kretnje i obrazovanje.
Za vreme blokade Filozofskog fakulteta 2014. godine, fakultetska uprava je u sred zime ugasila struju i grejanje na fakultetu. Studenti su kao odgovor na to svuda po fakultetskim hodnicima razapeli šatore i spavali u njima u vrećama za spavanje. Zima je bila hladna i posebno je bilo teško redarima koji su noću dežurali na ulazu na fakultet, bez struje i bez grejanja.

Spavanje u šatorima tokom blokade Filozofskog 2014.

Stalna pretnja studentskim protestima i blokadama fakulteta bile su grupe neonacista koje su u ovome videle priliku da se obračunaju sa studentima levičarima. Ovo je posebno došlo do izražaja 2011. tokom blokada Filološkog i Filozofskog, kada je opšti utisak učesnika protesta bio da neonacisti deluju u dosluhu sa nekim iz uprave fakulteta ili Univerziteta. Pri svakom incidentu u blizini fakulteta se nalazilo dosta policije, a tokom napada bakljom na Filozofski fakultet prisutan je bio i tadašnji PR Univerziteta Marjan Nikolić. Čak i da neonacisti nisu bili u direktnom dosluhu, prilično je jasno da je ovo bila taktika — 2011. godine tadašnji rektor je izjavio da fakultet blokiraju komunisti i anarhisti, te pozvao državu da “reši problem kako zna i ume — dogovorom, milom ili silom”.³ Nekoliko dana nakon toga neonacisti su napali fakultet. Ovo neobično podseća na situaciju iz 1936. godine kada je 4. aprila, tokom studentskog štrajka, student Žarko Marinović ubijen od strane člana fašističke “Organizacije nacionalnih studenata”. Studenti su 2011. godine poredili izjave rektora iz 1936. i 2011. i sličnost je bila zapanjujuća. Ovi incidenti je trebalo da isprovociraju studente kako bi na nasilje odgovorili nasiljem, što bi poslužilo kao izgovor policiji da upadne na fakultet i rasturi blokadu. Studenti su, međutim, u ovim situacijama bili pribrani, a redari protesta su zaključavali vrata fakulteta.

Pokušaji sprečavanja studentskog organizovanja

Jedan od najefektnijih načina da se suzbiju ili spreče nezavisni studentski protesti bilo je sprečavanje studenata da se samostalno organizuju. Ovi pokušaji su po pravilu dolazili od strane interesnih grupa među samim studentima, poput članova studentskog parlamenta ili omladina političkih stranaka, koje su imale nekoliko tipičnih strategija: (1) pokušavali su da se nametnu kao vođe protesta i nije im odgovaralo da se studenti organizuju samostalno i direktno–demokratski⁴ (2) pokušavali su da spreče bilo kakvo talasanje na fakultetu kako bi se fakultetskoj upravi predstavili kao garant statusa quo (3) težili su da uspostave kontrolu nad protestom da bi mogli da ga prekinu po volji i tako demonstriraju svoju moć i/ili poslušnost trećim akterima koji su uključivali omladine političkih partija i fakultetske uprave.

Možemo navesti nekoliko ilustrativnih primera:

U Novom Sadu su 2011. godine članovi studentskog parlamenta Filozofskog fakulteta obukli plave prsluke (koje inače nose pripadnici privatnih obezbeđenja) i blokirali ulaze ne dozvoljavajući studentima da uđu u zgradu fakulteta. Nakon toga su sa pripadnicima navijačkih grupa i desničarskih organizacija sprečili održavanje studentskog plenuma.
Na jesen 2008. godine glavnu reč na studentskim protestima vodilo je nekoliko fakulteta na kojima je protestom upravljao studentski parlament, među kojima se posebno isticao Fakultet političkih nauka. Studenti parlamentarci sa FPN, članovi omladina tada vladajućih stranaka, vodili su odvojene pregovore sa Univerzitetom i sa upravom svog fakulteta na kojima su kao protivuslugu za ispunjenje svojih zahteva nudili sprečavanje daljih studentskih protesta. Čim su zahtevi FPN-a ispunjeni, oni su izašli iz protesta, povukli svu logistiku (od ozvučenja za protest do kontakata u medijima) sa kojom su ušli u protest i širili dezinformacije među studentima sa drugih fakulteta u protestu. Ovaj potez je obogaljio studentski protest i doveo do opadanja protestnih aktivnosti, nakon čega su se na FPN studenti parlamentarci hvalili svojim uticajem i sposobnostima, jer su samo njihovi zahtevi ispunjeni dok svi ostali fakulteti koji su bili u protestu nisu dobili ništa. Ova praksa ulaska u proteste samo da bi se ispunili partikularni ciljevi i potom protest sabotirao iznutra nastavila se i narednih nekoliko godina. Identičan scenario sa istim akterima ponovio se i 2009, a 2010. godine studenti su završili štrajkujući glađu u najlonskom šatoru ispred Vlade Srbije.
Studentski protest 2011. godine, fokusiran na pitanje školarina, počeo je studentskim zborovima na Filološkom fakultetu koje su karakterisale duge i zamorne svađe između studenata u protestu. Pored konflikta između studenata koji su bili za protest i studentskog parlamenta, posebno je jak bio konflikt između “tvrđe” i “mekše” struje protesta. Zagovornici tvrđe struje su zagovarali blokadu fakulteta, dok su zagovornici mekše struje insistirali na protestnim šetnjama i borili protiv blokade po svaku cenu, da bi se uglavnom povukli iz protesta nakon što je borbena grupa studenata koja je zagovarala blokadu uspela da pridobije većinu svojih kolega. Duge i zamorne rasprave na zborovima među studentima u protestu, često zasnovane na politici malih razlika, bile su krajnje nekonstruktivne i samo su doprinele rasipanju energije, razočaranju i odustajanju velikog broja studenata od protesta. Kada je počela blokada Filološkog 2011, šteta je već bila načinjena, a protest je u blokadu ušao načet.
Prilikom blokade Arhitektonskog fakulteta, na proleće 2007. godine, protest je vodio Protestni odbor koji se sastojao od po tri delegata prve, druge i treće godine, svih devet delegata bili su muškarci, na pretežno ženskom fakultetu. Iako su protest i blokada bili organizovani direktno–demokratski sa veoma masovnim učešćem studenata koje je dostiglo i do 700 ljudi na studentskom zboru održanom 13. marta, kada je jednoglasno odbijena ponuda tadašnjeg ministra prosvete, članovi Protestnog odbora su dva dana kasnije na svoju ruku, bez odobrenja studentskog zbora, prihvatili ponudu ministra i blokada je završena. Ta ponuda je podrazumevala da studentima druge godine ne bude ispunjen nijedan zahtev, a da studentima prve i treće godine budu ispunjeni svi zahtevi. Među studentima se nakon blokade pričalo da je nezvanični deo ponude za pregovarače uključivao i određene karijerne prilike na fakultetu, poput mogućnosti da postanu saradnici u nastavi a kasnije možda i asistenti, ako se dobro pokažu… Još pre početka zbora, mediji su već javljali da je blokada završena i da su studenti prihvatili ono što im je ponuđeno. Kada je zbor počeo, pregovarači su rekli da su studenti Arhitektonskog fakulteta pobedili. Amfiteatrom se prolomio aplauz. Potom su pročitali taj “pobednički dokument”, ali nakon toga više niko nije tapšao. Onda su rekli: “Ajde tapšite malo!” Usledio je mlak i malobrojan aplauz. Jedan dečko je ustao i pitao: “Ko vam je dozvolio da to potpišete?” Oni su ga ućutkali, pošto su imali mikrofon kod sebe, i potom su rekli: “Zbor je završen, idemo da čistimo fakultet.” Ljudi su počeli da izlaze iz amfiteatra. Blokada je završena.

Konflikt studenti – profesori

Konflikt koji prilikom blokade fakulteta nastaje između studenata i profesora najbolje se vidi na pitanju održavanja predavanja, vežbi i ispita. Već na prvoj blokadi Filozofskog 2006. profesori su davali studentima minuse za odsustvo (student koji ima tri minusa ne može da izađe na ispit), ali je uprava fakulteta pod pritiskom pristala da se svi minusi vezani za protest i blokadu obrišu. Na kasnijim blokadama su profesori, sa manje ili više uspeha, težili da održavaju predavanja uprkos blokadi, na šta su studenti reagovali prekidanjem predavanja. Neka od predavanja su se održavala u profesorskim kabinetima, ili čak u drugim zgradama u okviru Univerziteta. Neki od nas bili su iznenađeni reakcijom profesora i medija, jer su očekivali da je profesorima stalo do studenata i obrazovanja, a da mediji ipak donekle provere informacije koje prenose.

Prekidanje predavanja je uglavnom bio zadatak posebne radne grupe, koja bi po ceo dan patrolirala fakultetom, ulazila redom u sve prostorije i u slučaju da negde zateknu predavanje prekinuli bi ga koristeći megafon, insistirajući da se predavanje odmah završi i da svi napuste prostoriju. Ovo je vrlo često prerastalo u krajnje “neakademske” scene u kojima studenti i profesori urlaju jedni na druge, vređaju se međusobno, pa čak i prete jedni drugima.

Ovako intenzivan konflikt u slušaonici uvek je rezulitrao okretanjem jednog dela studenata koji prisustvuju predavanju protiv blokade i protiv studenata koji učestvuju u protestu. Tako se formira grupacija studenata antiblokadera koji su spremni da se svađaju, pa čak i fizički sukobljavaju sa studentima u protestu. U situaciji kada radna grupa za prekidanje predavanja provede ceo dan svađajući se sa kolegama koji žele da idu na predavanje i profesorima koji vređaju i prete, moral nužno opada. Radna grupa za prekidanje predavanja se osipa, i mora da popuni svoje redove novim borbenim blokaderima koji su spremni da sa megafonom u ruci prekinu predavanje profesora kod koga će sutra polagati ispit. U suprotnom, ako se ova radna grupa raspadne ili prekidanje predavanja postane toliko neprijatno da niko više ne želi da to radi, blokada počinje da puca jer nije u stanju da spreči održavanje predavanja koje negira blokadu kao takvu.

Tokom blokade Filozofskog fakulteta 2014. godine, sukobi između studenata i profesora su postali toliko ozbiljni da su neki profesori pokretali krivične tužbe protiv studenata, i kasnije se na predavanjima i ispitima svetili studentima koji su učestvovali u blokadi. Takođe, studenti su išli na informativne razgovore u policijsku stanicu, a profesori su bili ti koji su ih prijavili i dali njihove podatke iako to ne bi smeli. Činjenica ostaje da je blokada Filozofskog 2014. bila verovatno najduža i najbolje organizovana blokada fakulteta, i da su studenti uspeli da se izbore sa najraznovrsnijim problemima. Fakultet je bio blokiran mesecima, tako da je uprava na kraju počela da preti poništavanjem celog semestra svima na fakultetu, na šta studenti nisu imali adekvatnu kontrameru, što je jedan od faktora koji je doprineo završetku blokade.

Podele među studentima

Od brojnih mogućih podela među studentima o kojima smo govorili, između studentskog parlamenta, omladina političkih partija, “meke” i “tvrde” struje među studentima u protestu, najveći izazov za studentsku blokadu fakulteta su studenti koji se direktno suprotstavljaju blokadi. Do stvaranja neke vrste “antiblokadnog” pokreta među studentima može doći na više načina, iako su u to po pravilu bili umešani određeni profesori.

Prilikom blokade Filološkog 2011. godine, biblioteke i profesorski kabineti nisu bili blokirani, pa su profesori sa pojedinih katedri okupljali studente, uglavnom neinformisane brucoše koji su na fakultet krenuli par nedelja pred blokadu, i ubeđivali ih da blokada fakulteta nije u njihovom interesu, ali su ih i otvoreno zastrašivali da će ako podrže blokadu izgubiti semestar i neće moći da polažu ispite. Potom su u više navrata pokušali da ih izvedu i direktno ih iskoriste za razbijanje blokade fakulteta. Iako ova strategija nije u potpunosti uspela, napravila je veliku štetu protestu i blokadi, stvarajući duboke podele među studentima. Takođe su studente zvali na predavanja krišom od studenata koji su učestvovali na blokadi, pa su tako studenti–blokaderi propustili veliki deo gradiva i zaostali za svojim kolegama. Iste godine je na Filozofskom fakultetu studentski parlament čak organizovao antiblokadni protest ispred fakulteta, mada bez uspeha jer je blokada fakulteta i dalje trajala.

Tokom blokade Filozofskog 2014. antiblokaderi su se organizovali na društvenim mrežama i pokušavali su da na različite načine sabotiraju protest, uključujući i organizovano dolaženje na studentske zborove sa ciljem da se “preglasaju” studenti u protestu i na taj način odblokira fakultet. Na blokiranom Filozofskom su se svake večeri održavali zborovi od po nekoliko stotina studenata u velikom amfiteatru, a kada bi se proširila informacija da će neka grupa antiblokadera doći da preglasa zbor da bi se prekinuo protest, na zbor je dolazilo i preko 500 studenata koji podržavaju protest i blokadu. Vrlo često se dešavalo da oni koji organizovano dođu na zbor sa idejom da razbiju blokadu, nakon žučne diksusije i glasanja na kome stotine studenta glasaju za nastavak blokade, potpuno promene svoje poglede, ostanu na zboru i priključe se blokadi.

***

Ako bi trebalo da damo savet nekome ko danas studira i ko želi da se bori za svoja prava i bolje uslove studiranja, mogli bismo da ga sažmemo u “Očekujte neočekivano”. Odnosno, budite sigurni u sebe, u svoje prijatelje iz protesta, u svoje razloge i svoje zahteve, u svoje argumente i svoje metode borbe. Budite spremni da vas zadesi pregršt neočekivanih problema i budite kadri da se suočite sa njima i pobedite. Samoorganizovanje i direktno demokratsko odlučivanje su najbolja preventiva problema koji se uvek javljaju, poput pokušaja raznih oportunista da preuzmu i iskoriste protest za svoje lične interese.

Ako bismo otišli korak dalje i pokušali da predložimo kratku skicu za strategiju studentskog pokreta, možemo je sažeti u nekoliko redova: Istovremene blokade velikog broja fakulteta, organizovane od strane međusobno umreženih direktno–demokratskih zborova, sa zahtevom za besplatnim obrazovanjem. Na vrlo sličan način su se, na primer, organizovali studenti u Grčkoj na proleće 2006. nakon čega je blokirano više od dve trećine svih fakulteta u zemlji, zaustavljena neoliberalna reforma visokog obrazovanja i izboreno besplatno studiranje u celoj zemlji.

Sledeće poglavlje: Šta dalje?