Prethodno poglavlje: Plenum u praksi
Medijska strategija
Medijska strategija je imala kao svoj glavni cilj jasno predstavljanje studentskih zahteva javnosti, tj. jasno predstavljanje zahteva za besplatno obrazovanje. No, to se namerno nije radilo na uobičajen način podilazeći medijima i njihovim tendencijama ka senzacionalizmu i spektaklu. Stoga je medijska strategija često nailazila na nevericu i nerazumevanje kod novinarâ, pogotovo u početku, ali i na pohvale za svoju inovativnost. S obzirom na to da se nije moglo računati na dobročinstvo medijâ i potporu studentskim zahtevima, medijski nastupi su nužno morali da budu što precizniji i što je moguće manje podložni različitim mogućim iskrivljavanjima i vađenjima iz konteksta.
Najbitnija odlika medijske strategije bila je depersonalizacija. To je značilo da nema profesionalnih portparola i da nema nikakvih izlaženja u medije pod ličnim imenima u ime plenuma. Nastojalo se da čak i neslužbeni nastupi u medijima, u svoje ime, ipak budu anonimni. To nije bilo zbog bojazni studenata od eventualnih sankcija, nego da bi se naglasila kolektivnost akcije i opšti zahtevi koji se ne tiču pojedinaca nego su od opšteg interesa. Time se, ujedno, izbegavalo stvaranje vođâ i prepoznatljivih lica koja bi mogla da odvrate pažnju od same akcije i ciljeva i svesti je na stvaranje novih medijskih zvezda od nekolicine „glavnih“ studenata. Ovakva koncepcija medijske strategije bila je u direktnoj vezi s metodom direktne demokratije po kojoj su funkcionisali plenum i studentska blokada. Kako nije bilo vođâ, nego se sve zajednički odlučivalo većinom glasova, bilo je logično da nema ni profesionalnih portparola koji bi predstavljali studente u javnosti. Stalnim menjanjem portparolâ (kao i delegatâ i moderatorâ na plenumima) hteli smo postići da kolektivni i jedini politički subjekt u čitavoj priči bude plenum.
Iz tih razloga se za svaku konferenciju za štampu (koje su se za vreme blokade održavale svaki dan) na svakom plenumu birala po tri nova portparola. Ni portparoli nisu smeli da se ponavljaju. Isto tako su se, po potrebi, na plenumu birali i uvek različiti delegati koji bi bili zaduženi da prenose poruku plenuma u različitim nastupima (za medije, na skupovima itd). Plenum uvek mora da odobri takve nastupe. Studenti su, jasno, uvek mogli da daju izjave u svoje ime bilo kakvim medijima, ali se pri tome takođe pozivalo na princip depersonalizacije: preporučeno je da se ne izlazi s vlastitim imenima. Plenum je više puta raspravljao o slanju delegatâ u pojedine TV-emisije i sl. koje bi trebalo da budu emitovane uživo, ali je to na kraju uvek odbijeno jer je zaključeno da se ne uklapa u medijsku strategiju i umanjuje kontrolu plenuma nad javnim predstavljanjem ciljeva akcije.
Osim izbegavanja iznošenja vlastitih imena, u svim nastupima trebalo je pripaziti na to da se eksplicitno politički motivisana akcija ne svede na pojedinačne lične emotivne priče, doživljaje i osećaje. Modus istupanja i artikulacije osmišljen je kao direktno suprotstavljen dominantnoj tabloidizirajućoj logici koja političke događaje depolitizuje njihovom medijskom eksploatacijom, koristeći ih kao povod za proizvodnju žanrovski unapred određenih narativa, počevši od žanra studentske pobune kao politički nužno zbunjenog i naivnog mladalačkog „prolećnog čišćenja“ s kojim su nam mediji pristupali, očekujući od nas da samo delegiramo neophodna lica koja će „iskreno“ odigrati unapred zadatu ulogu pred kamerama. Odbijanje stavljanja naglaska na mikroperspektivu tzv. „ljudskih priča“ svoj osnovni razlog ima u tome što šira socijalna i politička dimenzija naših nastojanja postaje nerazumljiva prihvatanjem modusa ispovednog prvog lica i prihvatanjem obaveze iznošenja difuznih, žanrovski zadatih, impresija. Unutar takvih parametara njena samosvesno politička artikulacija time nužno biva svedena na suvišan „intelektualistički“ balast.
Za odnose s medijima je bila zadužena medijska sekcija kojoj je plenum dao mandat, koji je potvrđen u nekoliko navrata. S medijima se komuniciralo na različite načine – preko medijskog telefona (na koji bi se javljali različiti rotirajući anonimni članovi medijske sekcije), elektronske pošte, preko portala Slobodni filozofski itd. Glavni način komunikacije su, međutim, bile konferencije za štampu koje su se za vreme blokade odvijale svakodnevno (portparoli su se uvek menjali). Na konferenciji za štampu bi se pročitala dnevna izjava za novine, u kojoj se izveštavalo o odlukama plenuma, dodatno objašnjavao zahtev za besplatno obrazovanje i odgovaralo na različita pitanja i probleme već prema potrebi i okolnostima. Nakon čitanja izjave dnevni portparoli bi odgovorili na nekoliko novinarskih pitanja, odgovarajući u okviru već izglasanih plenumskih odluka.
Valja reći da sâm jezik saopštenja za medije nije odgovarao uobičajenom novinarskom stilu i načinu pisanja. To je bila svesna odluka da bi se izbegle uobičajene medijske floskule, klišei i stereotipi. U jeziku saopštenja za medije namerno se nije podilazilo ideologiji komunikacije kakva dominira danas ne samo propagandnom sferom, iz koje je direktno preuzet, nego i poljem stranačke politike. Reč je o ideologiji koja pokušava da proizvede što direktniji pristanak recipijenta na zahtev koji mu je upućen, umesto da mu se obraća kao punopravnom politički razumnom biću. U takvim strategijama trivijalizacije i pojednostavljenja ne samo da je sredstvo dobrodošlo, nego je i poželjan profesionalni standard. Konačni ishod takve logike je da se pod pretpostavkom nedorasle javnosti pretpostavljena nedoraslost samo proizvodi i produbljuje. Nadalje, bilo nam je važno da smestimo problem komercijalizacije obrazovanja u kontekst širih društvenih procesa izvan kojih ga je nemoguće razumeti u potpunosti. Ako taj kontekst i nije u samim saopštenjima mogao biti u potpunosti razložen, ipak je svako saopštenje sadržalo dovoljno putokazâ i indikatorâ u smeru društvene makroperspektive. Taj prividni „višak“ informacijâ je ono što dominantna ideologija PR-komunikacijskih strategija odbija kao šum u kanalu i nepotrebno komplikovanje problematike. Uvođenje ovih indikatora makrokonteksta i teorijski gušćih mesta direktno proizlazi iz fundamentalnog poverenja u mogućnost politizacije i političke samoedukacije demokratske većine. Demokratija koja ne počiva na pretpostavki o sposobnosti većine da punopravno participira u političkim procesima – a adekvatna informisanost je ovde nužna pretpostavka – prestaje biti demokratija i postaje manipulacija masâ od strane meritokratske manjine. Politička „nezrelost“ masâ koju mediji proizvode i održavaju u takvom scenariju postaje cinična legitimnost za paternalističke manipulacije istih tih povlašćenih grupa koje svoju povlašćenost duguju upravo takvim manipulacijama.
Medijska sekcija i medijska radna grupa
Još od predblokadnih sastanaka, medijska sekcija je funkcionisala kao sekcija s mandatom kojoj su bili povereni odnosi s medijima. Taj mandat potvrđen je na velikim, blokadnim plenumima, a o samoj medijskoj strategiji raspravljano je na otvorenim radionicama tokom blokade. Medijska sekcija mora da ima mandat kako bi mogla da brzo reaguje kod pisanja saopštenja za medije kao i zbog stalnih kontakata s medijima preko medijskog telefona, elektronske pošte itd. No osim mandatirane medijske sekcije postoji i otvorena medijska radna grupa koja, kao i ostale grupe, ima svoje sastanke (za vreme blokade redovne, a nakon blokade po potrebi, tj. kada je sazove plenum) na koje mogu doći svi zainteresovani. Na medijskoj radnoj grupi raspravlja se o medijskoj strategiji, predlaže se na što treba da se reaguje, koje teme treba dotaći i sl.
Saopštenja za medije, silom prilikâ, za vreme blokade morala su da budu pisana u vrlo kratkom roku – između popodnevnog dnevnika HRT-a, na kojima bi se saznavale nove vesti i izjave vlastî, i redovne konferencije za štampu u 13h na fakultetu pod studentskom kontrolom. Saopštenja za medije pišu se na redovnim sastancima mandatirane medijske sekcije na sledeći način: na početku se, iz praktičnih razloga, dogovori šta će se tačno napisati (u okviru raspravâ i odlukâ na plenumu, raspravâ na sastanku medijske radne grupe), pa jedna ili dve osobe naprave grub nacrt teksta koji se onda posle zajednički dorađuje. Sekcija je tokom blokade svakodnevno pisala saopštenja za medije, kao i druge potrebne dopise (otvorena pisma, reakcije na neke članke u medijima i sl). Osim toga, medijska sekcija je bila u stalnom kontaktu s medijima i telefonskim i elektronskim putem. Za vreme blokade, članovi medijske sekcije neprestano su davali i anonimne izjave, intervjue itd, svakako u okviru parametara zadatih odlukama plenuma. Medijska sekcija je pripremala i konferencije za štampu (za vreme blokade), koordinirala pripremu portparolâ. Na sastancima medijske radne grupe su u velikoj meri koordinisale izradu različitih publikacija i tekstova vezanih uz inicijativu – 5do12, edukativne brošure, FAQ-ova, izbor tekstova za SlobFil i Skriptu itd.
Sledeće poglavlje: Radne grupe: Logistika, Program, Akcije, Saradnja, Tehnikalije…