Ograničenja i pouke studentskih borbi za dostupno obrazovanje
Ivana Kovačević i Milan Škobić
Uvod
U periodu 2000–2015. godine često smo viđali da studenti izlaze na ulice povodom svog ekonomskog statusa i uslova studiranja i to naročito otkad je uvedena bolonjska reforma u domaće visoko obrazovanje. Studenti su se pobunili protiv novih uslova studiranja, a još više protiv komercijalizacije obrazovanja koje su ti uslovi predstavljali.1[Više o razlozima za pobunu i studentskim zahtevima vidi u “Biti studentom i organizatorom uspešne studentske borbe” u ovoj knjizi.] Od protestnih šetnji upečatljivije su bile blokade fakulteta i visokih škola prilikom kojih su se studenti direktno sukobljavali sa upravama. Zašto više ne viđamo takve borbe? Gde su nestale studentske pobune povodom boljih uslova studiranja? Studentski bunt se 2017. godine preneo na ulice Beograda i Novog Sada. Tada su se studenti pridružili protestima “protiv diktature” koji su izražavali nezadovoljstvo u vezi sa opštim socio-ekonomskim uslovima u zemlji i demokratijom, nakon čega u ovim gradovima nije bilo većih pobuna. Jedina situacija koja je studente nedavno izvela na ulice je bila najava uprave nekolicine studentskih domova u Beogradu da će studenti morati preko leta da ih napuste da bi se tu smestili učesnici Univerzijade 2020. Ovo je značilo da će nekoliko hiljada studenata, od koji neki i rade preko leta u gradu, usred ispitnih rokova morati da se vrate kući ili privremeno presele u drugi smeštaj. Ne možemo tvrditi da će ovo biti poslednja studentska borba vezana za uslove i dostupnost studiranja,2[U Novom Sadu na Filozofskom fakultetu 2022. godine prilikom izbora za studentski parlament izbio je sukob između različitih organizacija studenata, od kojih je jednoj zabranjeno učešće na izborima. Prerano je dati sud o značaju ovog događaja, ali se on može ubrojati u studentske borbe za bolje uslove studiranja. Indikativno je to što se ne tiče direktno socio–ekonomskog položaja studenata, već demokratije i odlučivanja.] ali posmatrajući period od početka dvehiljaditih, takve studentske pobune su u padu. Da li će tako i ostati? Na koji način će se boriti za svoj položaj? Da li to znači da je Bolonja uspešno sprovedena i da li borba za dostupnije obrazovanje više nema istu privlačnost kao ranije? Koje pouke možemo izvući iz načina na koji su se studenti borili do 2015. godine, i koje zaključke možemo izvući iz toga što su studenti prestali da se bore na taj način?
U ovom tekstu pokušaćemo da promislimo ta pitanja. Osvrnućemo se na određena iskustva učesnika ranijih borbi za bolje uslove studiranja koja smatramo značajnim za studente koji bi mogli takve borbe nastaviti u budućnosti. Cilj ovog teksta je da ispita na koji je način sadašnja studentska situacija slična ili različita od nekadašnje. Studenti su nekada videli i vodili svoje borbe uokvirene u širu socio–ekonomsku problematiku, što je pre svega oličeno u zahtevima za dostupno obrazovanje, ali i u drugim borbama koje su za cilj imale veću pristupačnost studiranja mladima u različitim životnim situacijama. Sada to više nije slučaj. Opisaćemo kontekst u kome su se studentske borbe za dostupno obrazovanje odvijale i kako je taj kontekst odredio ciljeve, ali i metode. Potom ćemo pregledati pojedinačne metode nekadašnjih borbi i ustanoviti njihove prednosti i ograničenja, posebno iz perspektive današnjih potreba studenata. S obzirom da se čini da se studenti danas fokusiraju na socio–ekonomske probleme nevezane za visoko obrazovanje, smatramo da pređašnje metode poput blokade nemaju privlačnost koju su imale do 2015. godine.
Nadamo se da će ova razmatranja biti od koristi za buduće borbene studente, da će im omogućiti da bolje održe borbu, usklade očekivanja sa procenom okolnosti i tako efikasnije usmere trošenje svoje lične snage, kao i snage svojih saboraca. Borba je uvek teška, ali je i iskustvo koje menja ljude, koje se ne zaboravlja, a često je i zabavna i to je sasvim u redu. Studentski pokreti u prethodnom periodu nisu uspeli da održe kontinuitet, ali je svest o tekovinama nekih borbi ostala do danas, kroz sećanja da su neke taktike moguće i delotvorne. Nije ni čudo što se mogu čuti pretnje blokadom fakulteta, onda kada studenti izražavaju nezadovoljstvo uslovima studiranja.3[Na primer u Banja Luci https://www.infomediabalkan.com/studenti-zauzeli-rektorat-u-banjaluci-prete-blokadom-fakulteta-video; ili u Novom Sadu u već spomenutom slučaju https://autonomija.info/novi-sad-studenti-prete-blokadom-filozofskog-fakulteta-jer-im-je-odbijena-lista-za-studentski-parlament/.] Takvo nešto bilo bi nezamislivo da nije bilo iskustava prethodnih studenata.
Studentski položaj nekad i sad i kako uslovljava ciljeve i metode borbe
Prvo ćemo identifikovati faktore koje su studenti u periodu 2000–2015. svesno i nesvesno uzimali u obzir kada su određivali ciljeve i metode svoje borbe. 2015. godinu uzimamo za kraj s obzirom da je to godina poslednje veće blokade fakulteta u Beogradu — blokade Pravnog fakulteta. Uopšte u Srbiji, može se uzeti da od 2000–2015. traje period u kome se još uvek odvija transformacija našeg društva u kapitalistički sistem, koja okvirno traje od kraja 80-ih godina dvadesetog veka. Od sistema koji je kao zvaničan cilj postavio zadovoljenje ljudskih potreba nevezano za to da li neko može da profitira na zadovoljenju tih potreba, prešlo se na sistem koji prioritetizuje profitiranje vlasnika kapitala. Ako je ideja bila da država garantuje zdravstvo i uslove za napredak pojedinaca, ta ambicija je napuštena i dobrobit pojedinca je postala pojedinčeva odgovornost. Uopšteno, reforme su usmerene na privatizaciju i pretvaranje što većeg broja ličnih i institucionalnih odnosa u tržišne odnose između kupca i prodavca. Tako na primer nekretnine postaju privatno vlasništvo kojim se trguje, razvija se privatno zdravstvo, uvode se školarine na fakultetima i otvaraju se privatni fakulteti.
Sa druge strane, taj novi politički sistem je tek uspostavljen i nestabilan je, a veoma su žive i posledice sloma države i masovnog osiromašenja stanovništva tokom 1990-ih godina. Nakon 1990-ih, proces privatizacije državnih preduzeća i slamanje industrije se nastavljaju u punoj snazi i izazivaju protivljenje velikog broja radnika, za koje masovna otpuštanja zarad apstraktne “zdrave tržišne ekonomije” ne predstavljaju zdravorazumsko stanje stvari kao danas. U skladu sa opštim smerom reformi i praksama privatizacije, i visokoobrazovne ustanove započinju uvođenje školarina i sprovođenje bolonjske reforme u okviru koje veliki broj studenata mora da sâm snosi visoke troškove visokog obrazovanja. Uz to, studenti su sada bili u obavezi da redovno pohađaju predavanja i na taj način skupljaju bodove, što znači da studenti čiji roditelji nemaju novca da im plate studije ne mogu da rade i studiraju. Paralelni sistem podrške studentima stagnira, što se ogleda u činjenici da nijedan novi studentski dom nije izgrađen u Beogradu od 1978. godine, a u Novom Sadu se čak pokušalo sa zatvaranjem jedne od malobrojnih studentskih menzi, što je sprečeno zahvaljujući protestu studenata. Te promene za posledicu imaju smanjenje dostupnosti obrazovanja za veliki broj mladih ljudi. Veliki udari na ekonomski položaj studenata, oličeni u rastućim troškovima studiranja i smanjenom pristupu podršci za studente iz siromašnijih sredina, predstavljaju ključni problem oko koga se kristališu konkretne studentske borbe. Studentski utisak o značaju ovog problema pojačan je svešću o sličnim, ekonomskim problemima sa kojima se susreću mnogi drugi stanovnici Srbije. Najsmeliji zahtev studenata u tom periodu, koji je pokušao da zahvati koren studentskih problema, jeste zahtev za svima jednako dostupno javno finansirano obrazovanje (ovaj zahtev se često iskazivao i kao “zahtev za besplatno obrazovanje”). Njime se pokušalo da se visoko obrazovanje ponovo demokratizuje, odnosno učini dostupnim svima. Uključivanje svih u obrazovanje teče paralelno sa uključivanjem svih studenata u borbu kroz instituciju zbora, kao što će biti reči kasnije.
Da bi se razumele metode studentskih borbi u Srbiji u periodu 2000–2015, potrebno je imati u vidu da su se u istom periodu po svetu organizovali studentski i drugi socio–ekonomski protestni pokreti čije su tradicije i metode inspirisale studente u Srbiji. Globalne tržišne reforme dovele su do svetske ekonomske krize 2008. čije su se posledice i u Srbiji osećale u narednim godinama. Širom sveta u ovim godinama smo svedočili pobunama stanovništva zbog katastrofalnih posledica krize. Od pokreta “Okupirajmo Volstrit” (eng. Occupy Wall Street) u SAD, preko okupiranja Trga Sintagma u Atini, do pobuna studenata u Sorboni, svuda je popularna bila organizaciona forma neposredne demokratije koja će imati uticaja i na domaće studente, kao i na strukture organizovanja kojima će se oni koristiti. Jednostavnije rečeno, svi koji su hteli da učestvuju u protestu i organizovanju, imali su jednako pravo da o takvim pitanjima odlučuju i diskutuju na velikim sastancima ili zborovima, na kojima su se okupljali i naši studenti u borbi za svoja prava.
Na osnovu svega rečenog, dominantni povod organizovanja studentskih borbi predstavljaju tržišne reforme: univerziteti ostavljeni sami sebi počinju da operišu sve više kao preduzeća, te na studente gledaju kao na kupce prestižne robe, čime isključuju mlade iz siromašnijih sredina. Za tadašnje studente, taj proces je relativno nov, i iz toga možemo iščitati jednu bitnu razliku u odnosu na studente danas: oni su bili u zahvalnijoj poziciji jer su branili već postojeća prava, umesto da traže ono što je već izgubljeno. U skladu sa takvim širokim zahtevom, usmerenim na veću demokratizaciju obrazovanja, neposredna demokratija u kojoj svi učesnici protesta imaju pravo da diskutuju i odlučuju o svim pitanjima tadašnjim studentima čini se primerenom.
Ipak, ovi zahtevi i osnovni organizacioni princip borbe danas se više ne čuju i ne vide. Položaj današnjih studenata se promenio, kao i glavni procesi u društvu i ekonomiji. Privatizacija je većinski sprovedena i normalizovana i bolonjski sistem je uhvatio korena. Zbog toga su se posledično promenili i ciljevi koje društveno angažovani studenti postavljaju pred sebe, kao i metode neophodne za ostvarivanje tih ciljeva. Na osnovu tog promenjenog stanja pregledaćemo metode nekadašnjih borbi i videti kako bi one mogle da se prilagode današnjoj situaciji.
Otprilike nakon 2015. kreće blagi oporavak od svetske krize, ali se odvija i stabilizacija društvenog sistema i završetak velikih reformi. Trenutak u kome se od tada do danas nalazimo produkt je pomenutih transformacija koje su se odrazile i na neka obeležja studentske populacije. Smanjena dostupnost visokog obrazovanja ga sa jedne strane čini ekskluzivnim, a sa druge strane manje bitnim kanalom prenosa znanja i informacija među slojevima koji su isključeni iz tog sistema. Zato je potrebno pogledati karakteristike sadašnjih studenata u Srbiji sa ciljem da onaj ko čita za sebe proceni koliko mesta za pobunu i studentsko organizovanje ima u životima studenata, to jest iz kojih razloga bi oni imali potencijala da se odluče na angažovanje. U odnosu na udeo u opštoj populaciji u visokom obrazovanju su podzastupljene sledeće grupe studenata: oni sa nižim obrazovanjem roditelja, niskim socio–ekonomskim statusom, stanovnici sela, studenti sa hendikepom, oni koji imaju decu, koji rade i Romi. Oko 75% upisanih studenata u periodu 2015–2018. dolazi iz srednjeg sloja stanovništva,4[Ovo su studenti čiji su roditelji lekari, advokati, profesori i nastavnici, inženjeri, stručnjaci iz raznih polja, ali i računovođe, knjigovođe, administrativni radnici…] dok ostatak dolazi iz porodica kvalifikovanih i nekvalifikovanih radnika.5[Kvalifikovani radnici su na primer automehaničari, kuvari, medicinski tehničari, stolari, moleri, krojači, frizeri. Nekvalifikovani radnici su oni koji za obavljanje posla nisu morali da završe posebnu školu, to su čistači, razni fizički radnici na gradilištu, radnici u fabrikama i magacinima koji sastavljaju, pakuju i slažu robu.] Studenti su u Srbiji skoro u potpunosti izdržavani i 88% njihovih prihoda u proseku dolazi od roditelja. Relativno mali broj studenata, oko 11%, živi u studentskim domovima. Od onih koji rade ima 13% onih sa povremenim poslovima i 11% sa punim radnim vremenom, dok 40% od onih koji rade ne bi moglo da studira bez prihoda od zaposlenja. Ti brojevi predstavljaju dalje produbljivanje društvenih nejednakosti izraženih u visokom obrazovanju, trend koji se mogao videti još od socijalizma.6[Podaci u ovom pasusu su preuzeti iz istraživanja Youth study Southeast Europe 2018/2019&2019, i iz doktorske disertacije Dragane Gundogan, Društveno poreklo studenata u Srbiji: Nejednakosti u pristupu i ishodu studiranja, 2022.]
Na osnovu ovih podataka nam se čini da javno finansirano obrazovanje izgleda kao manje realističan i važan zahtev za trenutne studente. Studenti koji se danas bore svoje snage ulažu u druge borbe, kao što su protesti “protiv diktature” 2017. nakon izbora u aprilu, protesti podrške vijetnamskim radnicima zaposlenim u Zrenjaninu ili ekološki protesti 2021. Pored toga, nakon 2015. nije bilo većih pokušaja udara na studentski materijalni položaj izuzev zatvaranja studentskih domova 2020. godine zarad održavanja Univerzijade i kasnije tokom leta zbog korone.
Nekadašnje metode iz ugla današnjih potreba
Nakon što smo utvrdili razlike između izazova nekada i sada, pregledaćemo najbitnije metode iz prošlih borbi, identifikovati kako su bile povezane sa kontekstom, kao i prednosti i ograničenja tih metoda za neke buduće borbe.
Blokada
Iako su protesti jedan od osnovnih oblika izražavanja nezadovoljstva, studenti su se služili i “radikalnijim” sredstvima u ostvarenju svojih zahteva od kojih je najpoznatije blokada fakulteta. Iza blokade kao oruđa borbe stoji jednostavna logika obustave rada, to jest onemogućavanja normalnog funkcionisanja ustanove od koje se traži ispunjenje određenih zahteva. To dovodi upravu u situaciju da ne može da ignoriše zahteve studenata. Isto tako, blokade su predstavljane kao metode usklađene sa neposrednom demokratijom: svi zajedno odlučuju da pokrenu blokadu, a onda svi zajedno u njoj učestvuju.
Iako se blokada katkad neopravdano fetišizovala kao univerzalno primenjiv i nužno uspešan metod borbe, ona je u tadašnjem kontekstu imala smisla — parlamenti su bili uglavnom okupirani od strane stranačkih omladina dominantih parlamentarnih stranaka. Sa druge strane, inspiracija za ovu metodu je dolazila iz šireg konteksta i pokreta poput “Okupirajmo Volstrit” koji su u prvi plan isticali poduže zauzimanje prostora i njegovo korišćenje u skladu sa principima direktne demokratije. Štrajkovi radnika takođe su služili kao inspiracija. Međutim, blokada je prilično intenzivan metod borbe, jer zahteva aktivno učešće velikog broja ljudi i njihovu spremnost da bukvalno žive na fakultetu. Pored toga, s obzirom da direktno sprečava rad formalne institucije lako može da zaoštri podele ne samo između uprave fakulteta i studenata, već i između studenata koji podržavaju i ne podržavaju određenu borbu.
Iako je ovo efikasan način borbe, čini se da nije na odmet pomenuti da ovakve metode ne bi trebalo da se koriste kao unapred smišljeni recept za bilo koju situaciju, već da je potrebno zaista promisliti ciljeve i posledice stupanja u blokadu, a ne zazivati je uzalud. Potrebno je raditi na najefikasnijim rešenjima u odnosu na date okolnosti. Za početak, videti da li postoji dovoljan broj zainteresovanih studenata da se bore na ovaj način uz sve pomenute teškoće koje blokada nosi.
Zbor
Kada se radi o odlučivanju i organizaciji, plenum ili zbor studenata bio je forma koja se često koristila u prošlim borbama i učesnici tih borbi ga slave do mere da se nekad čini da je uspešan zbor veće postignuće studentskog organizovanja od ispunjenja zahteva. Taj impuls treba razumeti, zato što studentsko organizovanje kao i svaka druga borba nikada nije samo o uslovima studiranja. Želeći da se dotaknu i šireg uzroka društvenih problema, studenti su pokušavali da prošire borbu i da kroz neposredno–demokratsku formu studentskog organizovanja pokažu da je moguće da fakultet, ali i društvo, budu organizovani na drugačiji način, da postoje pravedniji modeli donošenja odluka, koji uključuju više ljudi i daju im moć da zaista odlučuju o pitanjima koja ih se tiču. Zbog toga su birali da odluke donose u okviru plenuma, a ne parlamenta ili druge predstavničke institucije. Kvalitetna diskusija i dobro odmerene odluke koje su rezultirale iz plenuma osposobljavale su sve njegove učesnike da bolje razumeju svet oko sebe i prepreke koje stoje ispred zadovoljenja njihovih potreba.
Čini se da plenum jeste vrlo dobro rešenje, jer pretpostavlja jednakost, omogućava dostupnost informacija i kontrolu nad tokom odlučivanja i time čuva učesnike od prevare i izdaje njihovih interesa od strane predstavnika. Takođe, inicijalno motiviše veći broj ljudi na aktivno učešće. Ovakva organizacija je i prvi instinkt ljudi kada se nađu pred nekim problemom, oni se okupe i kao jednaki o njemu raspravljaju i odlučuju.
Ipak, ponekad kao da se zaboravi da pravo glasa imaju i oni koji na studentski protest ili blokadu nisu došli da bi vežbali drugačije forme ogranizovanja i donošenja odluka, već da bi izvestan problem koji imaju bio rešen. Uspeh zbora u političkom obrazovanju onih koji mu prisustvuju ne ukida pitanje o tome da li su zahtevi postignuti i to nekima može biti važnije od same forme. Zaista je bilo apsurdnih situacija na studentskim zborovima, od beskonačnih rasprava do donošenja odluka o veoma beznačajnim pitanjima.
U ovakvoj organizaciji odluke se donose sporo i struktura je ranjiva na one koji žele da opstruišu rad i one koji to rade nesvesno. Isto tako, oni koji ulažu više truda, obavljaju većinu poslova i uvek su prisutni, mogu postaviti legitimno pitanje: da li svi koji nejednako rade i učestvuju u borbi treba da imaju jednako pravo da o njoj odlučuju? Zato, kao i po pitanju parlamenta, mora se postaviti pitanje da li je zbor u svakoj situaciji najbolje rešenje? Takođe, ovakve strukture imaju težnju da više pažnje posvete odlučivanju, a manje konkretnim zadacima. To može biti prepreka za uključivanje novih ljudi koji nisu zainteresovani za diskusije oko širih pitanja i koje ovo može demotivisati da se trajno uključe ukoliko je učešće na plenumu preduslov za uključivanje uopšte.
U praksi je sve to vodilo i ka raznim sukobima između grupa studenata, koji su se izražavali kroz sukobe o različitim pitanjima strategije i taktike borbe. Ti sukobi bi često bili nejasni mnogima koji bi zbog toga prestali da vide tu borbu kao svoju. Sa druge strane, postojalo je i naivno uverenje kako treba izbegavati sukobe i da bilo kakvo sukobljavanje među studentima znači korupciju pokreta. Ostaje pitanje kako balansirati između neminovnih sukoba i zajedničke lojalnosti borbi, ali su iskustva pokazala da ignorisanje tog pitanja vodi pasivizaciji i osipanju studenata.
Na kraju, ovakvo telo i insistiranje da svi u njemu imaju jednako pravo glasa više nevolja može zadavati dugoročnijim organizacijama, jer bi onda bio problem preneti iskustvo i znanje prikupljeno tokom rada, a ponavljale bi se stalno i početničke greške. Ovo ne bi bio problem ukoliko bi se neka studentska institucija formirala na duže staze i služila upravo tome da prenese ranija iskustva i obuči mlađe studente, što je i većina učesnika studentskih borbi istakla kao potrebu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu nakon blokade 2011. postojala je inicijativa za formiranje studentskog sindikata, ali ona nije zaživela i njome se ne možemo detaljnije baviti u ovom tekstu.
Studentski parlament
Spomenuli smo problem sa studentskim parlamentima koji se često pretvaraju u poligon za stranačke karijeriste i neku vrstu preduzetništva pod plaštom predstavljanja studentskih interesa. U iskustvima iz borbi do 2015. postojala je tendencija da se studentski parlament odbacuje kao korumpirana instiucija koja služi da pacifikuje studente i radi protiv njihovih interesa. Ovo uverenje je često bilo i opravdano. Sa druge strane, ne postoji ništa inherentno studentskom parlamentu što ga određuje protiv interesa studenata.
Prema tome, automatsko odbacivanje parlamenta u celosti u prošlim borbama često je umelo da stvori nove podele među studentima i pretvori studentske borbe u sukobe između “timova” oko studentskih parlamenata sa jedne strane, i oko zbora sa druge strane, umesto da se sagleda da li konkretan parlament na konkretnom fakultetu može ikako da pomogne u ostvarenju studentskih interesa. To je ipak već postojeća institucija koja ima prostor za delovanje i formalni legitimitet. Automatsko odbijanje saradnje ili diskvalifikacija članova parlamenta može voditi nepotrebnim konfliktima između ljudi koji su jednako iskreno na strani interesa studenata, naročito ako su sa različitih fakulteta i zapravo ne poznaju situaciju na drugom fakultetu. U početnim ili pripremnim fazama neke studentske borbe, oni koji se iskreno bore za studentska prava ne treba da propuste priliku da iskoriste mogućnosti koje pruža parlament, ako ni zbog čega drugog, onda da ne bi imali parlament na strani uprave kada se budu bunili. Potrebno je videti šta je cilj konkretne borbe i ponuđena sredstva sameravati prema tome da li mogu biti resurs od koristi za dostizanje cilja. Takvi resursi mogu biti u obliku prostora, pristupa informacijama, formalnih ovlašćenja, legitimiteta koji ovo studentsko telo ima. Može se naići i na izgrađenu zajednicu ljudi, koji pošto su povezani, bolje opstaju i funkcionišu u borbi.
Jedan ilustrativni kontrast se može dobiti upoređivanjem blokada Filozofskog fakulteta iz 2011. i 2014: u prvom slučaju parlament je bio nedvosmisleno protiv blokade, dok je u drugom blokada imala podršku većine predstavnika u studentskom parlamentu. Sa jedne strane, prva borba je imala radikalniji cilj — javno finansirano obrazovanje za celu zemlju, a druga je imala svedeniji cilj — vraćanje uslova za budžet i sniženje troškova prebacivanja bodova na Filozofskom fakultetu. Prva borba je trajala oko 3 nedelje, dok je druga borba trajala 3 meseca. Na osnovu toga bi se dalo zaključiti da parlament može pomoći da se pozicija studenata u protestu ojača na samom fakultetu, ali i da veće integrisanje pokreta i parlamenta vodi skromnijim zahtevima. Ti zahtevi su bili ostvareni, što ukazuje da saradnja sa parlamentom ne mora da bude štetna. Dalje, može se naći dovoljno podataka da je za studente u protestu 2014. godine ta blokada predstavljala mesto na kojem su se postavljala i mnogo ambicioznija pitanja. Na osnovu toga, jasno je da ograničen opseg zahteva u datom trenutku nije prepreka sagledavanju šireg horizonta budućih studentskih borbi i većih društvenih problema.
Što se pitanja korumpiranih frakcija studentskog parlamenta tiče, ako bi borba sa tim frakcijama parlamenta trošila isuviše energije, potrebno je identifikovati nekorumpirane članove parlamenta i po mogućstvu uključiti ih u pokret. Ukoliko je parlament potpuno korumpiran, može se zaobići ili napadati za korumpiranost.
Ostale studentske organizacije kao infrastruktura dugoročne studentske borbe
Često se govori o problemu studentskog organizovanja kao protočnom bojleru, što znači da se studenti ne zadržavaju dugo na fakultetu i samim tim ne uspevaju da prenesu znanje koje su skupile prethodne generacije. Zbog toga je od izuzetne važnosti da postoji određena vrsta stalne organizacije studenata. Važan zadatak onih koji se okupe oko konkretnog povoda je da iskoriste legitimitet koji su pridobili u toj borbi i pokušaju da osnuju stalnu organizaciju studenata, obezbede podršku u već postojećim ili im se priključe.
Zbor u praksi nije uspeo da proizvede stalnu organizaciju koja bi rešila problem “protočnog bojlera”. Studentski parlament, sa druge strane, jeste trajno telo, iako ispada da je ta trajnost uslovljena njegovom podređenošću upravi fakulteta. Iako su zastupnici zbora često predlagali da zbor u nekom trenutku treba da zameni parlament, zbor to nikada nije uspeo. Sve to ukazuje da bi studenti trebalo da teže korišćenju i razvijanju onoga što im je već na raspolaganju.
Osim parlamenta, trebalo bi razmišljati i o studentskim klubovima ili sličnim organizacijama koje postoje. Klubovi se mogu formirati na različite teme ukoliko već ne postoje ili ako postojeći klubovi ne funkcionišu. Klubovi služe da organizuju tribine, časopise i bave se generalno oblašću studijske grupe kojoj pripadaju, te stoga predstavljaju mesto susreta studenata. Oni u sebe mogu neformalno uključiti i funkcije prenošenja znanja o studentskom organizovanju. Ljudi koji se poznaju, druže i koje spaja neko interesovanje, lakše mogu nešto zajedno da urade. Stalna organizacija koja bi se bavila studentskim problemima mora se baviti svakodnevnim studentskim potrebama kao što su nalaženje prakse, dodatna edukacija, povremeni poslovi i slično, a ne samo problemima vezanim za opšte uslove studiranja. Stranačke omladine su ovo prepoznale, tako da one organizuju žurke i ekskurzije putem kojih stranke i karijeristi jačaju svoje veze sa drugim studentima. Ko god bi hteo da se bavi ovakvim organizovanjem bi imao zadatak da ovakve institucije vrati u ruke studentima. Uspeh u organizovanju na ovaj način stvorio bi poverenje i dao legitimitet ovakvoj organizaciji, a formirao bi i zajednicu studenata koja bi bila spremnija za borbu u vezi sa širim pitanjima.
Zaključak
Promenjena opšta situacija u Srbiji je povezana i sa promenjenim usmerenjem, ciljevima i metodama studentskih borbi. U periodu 2000–2015, zahtevi i ciljevi inspirisani neposrednom demokratijom nastali su kao složena mešavina tržišnih reformi u društvu uopšte i u visokom obrazovanju, kao i uticaja socio–ekonomskih pokreta iz sveta tih godina. Zbor i blokada su bili glavna oruđa, a dostupnost obrazovanja trenutnim i potencijalnim studentima glavna tema. Studentski parlament nije imao legitimitet da predvodi takve borbe i često je direktno bio napadan od strane studenata organizovanih putem neposredne demokratije. Iako je ta metoda bila primerena ambicioznosti ciljeva i uključivala mnoge nove studente, ona je isto tako i povlačila linije podele koje su trošile dosta energije i otuđivale druge. Nakon tih borbi, neka značajnija kontinuirana struktura nije izrasla.
Danas se čini da su se promenile i karakteristike studentske populacije i problemi koje ta populacija identifikuje. Pitanje zapošljavanja muči studente na individualnom nivou, dok izostaju kolektivne borbe, a zainteresovani studenti se upuštaju u druga društvena pitanja koja nemaju veze sa studiranjem. Možda to znači da su današnji studenti prestali da robuju neobičnom očekivanju da predstavljaju avangardu i da predvode velike promene, a možda se radi o tome da je bolonjska reforma ipak prihvaćena među studentskom populacijom nakon dvadeset godina njene primene u našem obrazovnom sistemu. Stoga, dovoditi je u pitanje izgleda kao mnogo veći zalogaj, a neuspeh pređašnjih generacija da spreče komercijalizaciju obrazovanja je doprineo tome da se borba za svima dostupno obrazovanje napusti na neko vreme. Umesto toga, studenti žele da se povežu i sa ostatkom društva. Prema tome, nekadašnje metode borbe ne deluju kao prvi izbor koji bi sadašnji studenti trebalo da naprave, već se mogu upotrebiti samo u slučaju naglih i velikih promena koje otežavaju njihov materijalni položaj i uslove studiranja. Sadašnji studenti mogu da nadograde te metode i pažljivije identifikuju saveznike i protivnike — poput članova studentskih parlamenata, ali i da ulaze u te strukture, kao i da stvaraju svoje trajnije strukture. U svakom slučaju, potrebno je da razvijaju dugoročnije organizacije u kojima mogu da uče, razvijaju, sakupljaju, i čuvaju relevantna znanja i prakse borbe.
Na samom kraju, potrebno je reći i da je razlog zašto se studenti bune najčešće veći od konkretnog pitanja visine školarine ili broja bodova. Borba se tiče principâ, tiče se pitanja pravde i osećanja dostojanstva, kao i povezanosti sa drugim ljudima u istom problemu. Na kraju, ona je više i od pobede, ako ne zbog toga što ljudi kroz borbu nauče mnogo toga konkretnog o svetu u kom žive, povezuju se i čine nešto za sebe i druge, onda zato što je pre svake pobede moralo da se desi mnogo poraza. Ali ne mora se biti ni mučenik borbi koje donose duhovne poraze i čiji učesnici retko šta dobro iz njih izvlače. U takvoj situaciji se slobodno može reći: “ako ne mogu da plešem, to nije moja revolucija”.
Sledeće poglavlje: Biti studentom i organizatorom uspešne studentske borbe