Vuk Vuković i Jovan Milovanović
Prethodno poglavlje: Pogled u prošlost za budućnost
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Republike Srbije (RZS) za 2019. godinu, u Srbiji “mladi” — definisani kao osobe uzrasta između 15 i 30 godina starosti, u skladu sa određenjem iz Zakona o mladima — predstavljaju tek oko šestine ukupnog stanovništva. U apsolutnim brojkama, njih je te godine bilo nešto više od milion i stotinu hiljada. Iste godine, na univerzitete u zemlji (na svim ustanovama i svim nivoima studija) upisano je oko 240 hiljada studenata, i to prevashodno (skoro 90%) na državne univerzitete. Studenti tako čine oko petine ukupnog broja mladih, a tek 3.5% od ukupnog stanovništva u Srbiji.
Ipak, očekivanja od studenata su i dalje velika — praktično, i dalje su nesrazmerna u odnosu na njihovu zastupljenost u ukupnom stanovništvu. “Na mladima svet ostaje” — a naročito ako su studenti, moglo bi se dodati. Studenti treba da menjaju svoje okruženje, društvo, zemlju i svet; treba da povedu i pokrenu svoje starije sunarodnike u borbi za čuveno bolje sutra ili već bolje danas, kakva god bila vizija poželjnog sveta u pozadini takvog poduhvata. Oni, takođe, na svojim plećima nose i pobede i poraze iz prošlosti: beskrajne reforme visokog obrazovanja i izazove koje su one sobom nosile, nasleđe 1990-ih, pa čak i 1968. godine, ukoliko odemo dovoljno daleko u prošlost. U potonjim slučajevima, studenti nisu vodili samo borbu za svoja prava i interese, već su bili percipirani kao predvodnici šireg pokreta koji je smerao na temeljne političke i društvene promene.
Studenti juče, danas i sutra
Očigledno je da se studenti nalaze u ulozi koja je, kao retko koja druga, bremenita očekivanjima. To ne znači da se oni u njoj nisu umeli i dobro snaći. Devedesetih godina je studentski pokret bio žarište antirežimskog organizovanja, a iz njegovog krila je izrastao deo političke klase koja je vodila zemlju posle petooktobarskih promena. Pokret iz 1968. godine bio je deo svetskog pokreta koji je temeljno potresao razvijeni svet i uticao na dalje kretanje društava u njemu — ne bi bilo toliko pogrešno reći da je on bio preteča ekoloških, antiratnih i sličnih inicijativa koje su danas po pravilu deo korpusa “mejnstrim” politike koja ih je nekada skoro u celosti potiskivala i suzbijala.
U poslednje dve decenije na našim prostorima, studentsko organizovanje je krenulo drugim pravcem i bilo obeleženo najpre tzv. bolonjskom reformom posle 2006–2007. godine. Studentske borbe u tom periodu nisu se lako uklapale u idealizovanu predstavu nasleđenu iz XX veka: studenti su dobrim delom bili usredsređeni na svoje probleme, prouzrokovane reformama visokog obrazovanja, od visine troškova studija, pa sve do pitanja opterećenja izraženog u matematici ESP bodova, koji su u sklopu njih uvedeni. Studentski pokret je poprimio sezonsku dinamiku, a studentsko organizovanje ostalo je u okvirima univerziteta i studentskih domova. Zvanični organi tog organizovanja uvedeni bolonjskom reformom (npr. studentski parlamenti) postali su još jedno polje borbe tog pokreta, dok su neka druga tela — npr. savezi studenata — otišla u drugi plan ili su poprimila neke druge funkcije.
Biti studentom
Potka ovih promena koje se mogu opaziti iz dosadašnjeg sažetog pregleda su dve jedinstvene osobine studenata kao društvene grupe: prvo, njena privremenost i prelazna priroda, a drugo, njihov jedinstveni odnos prema konstituciji i organizaciji univerziteta ne samo kao obrazovne, već i naučne ustanove. Šta mislimo pod time?
Za razliku od drugih društvenih grupa, npr. radno (ne)aktivnog stanovništva, muškaraca, žena, manjinskog ili većinskog etničkog identiteta, biti studentom znači biti pripadnikom ili pripadnicom jedne grupe na vrlo određeno vreme — prema principima bolonjske reforme na kojoj počiva naše današnje visoko obrazovanje, što kraće to bolje. Studenti su studenti jer su, u većini slučajeva, na prelazu između dve životne faze: adolescencije i, šire, detinjstva, i odraslog doba u kome se očekuje dalje zasnivanje porodice, zaposlenje, itd. Oni su praktično u predvorju rada koji će, u idealnom slučaju, obeležiti ostatak njihovog života. Prema tome, sve što se sa studentima i među studentima dešava, u smislu organizovanja, očekivanja i njihove društvene uloge, treba sagledavati u ovom ključu privremenosti i prelaznosti.
Drugo, konkretno značenje “biti studentom” zavisi i od toga na koji su način organizovani fakulteti i univerziteti; na najširem planu, sve ustanove visokog obrazovanja, istraživanja i naučnog rada jedne zemlje. Ako se univerziteti posmatraju kao ustanove kojima nije cilj samo da obrazuju za potrebe tržišta rada, već i za potrebe zrelog, svesnog i sveobuhvatnog života u prosvećenoj zajednici koja teži sopstvenom usavršavanju, biti studentom je nešto drugačije od situacije u kojoj je fakultet “protočni bojler” za tržište rada, sa fokusom na sticanje konkretnih, utrživih veština. Isto tako, ukoliko su univerziteti sredstva društvene pokretljivosti naviše, otvorena za pripadnike nižih društvenih slojeva — kao što je bilo slučaj u našoj, ali i drugim evropskim zemljama posle Drugog svetskog rata — studenti će kao društvena grupa biti sasvim drugačiji od one koja nastaje na osnovu univerziteta koji je elitna ustanova, otvorena samo za najviše društvene slojeve bilo po statusu, bilo po platežnoj moći. Konkretno, tako različite društvene grupe nikako neće moći isto reagovati na šira društvena očekivanja, ciljeve ili promene koje se kroz njih prelamaju.
Prema tome, ukoliko želimo da razumemo studente, studentski pokret i njegove probleme i potencijale danas, moramo se osloboditi univerzalističkih, idealističkih i transistorijskih pretpostavki o tome da studenti “uvek” treba da rade ovo ili ono. Kao i svaka društvena grupa, studenti će delati prema ili protivno svojim interesima — uglavnom će u stvarnosti raditi i jedno i drugo — i odnosiće se prema ostatku društva u skladu sa svojim mestom u njemu, koje nikad nije određeno zanavek. Tako ćemo se, s jedne strane, osigurati od razočaranja što studenti možda ne ispunjavaju naše nasleđene standarde, a sa druge, biće moguće sagledati ih objektivnije, a samim tim i potpunije. Isto važi i za svako, pa i ovo, istraživanje studentskog organizovanja, njegovih izazova i metoda.
Studentsko organizovanje u Srbiji posle 2000. godine
Sada je jasnije zašto se studentsko organizovanje kod nas posle 2000. godine u mnogo čemu razlikovalo od prethodnih “talasa” studentskog aktivizma iz 1968. godine i potkraj XX veka. Prvo, promenio se način organizacije univerziteta — prešlo se sa koncepta tzv. humboltovskog univerziteta na savremeni bolonjski. Umanjen je značaj šire društvene misije i uloge univerziteta u korist koncepcije univerziteta kao doslovnog predvorja rada. Biti studentom više nije značilo biti u središtu društvenih promena — obnove i izgradnje nove zemlje ili borbe protiv režima koji je zemlju odveo u rat i izolaciju — nego je trebalo na studijama se opremiti za ono što sledi u životu.
Nekoliko je važnih vremenskih tačaka u ovom periodu. Prva je studentski pokret nastao odmah posle uvođenja bolonjske reforme 2006. godine, koji je bio obeležen borbom protiv te reforme ili bar za njeno drugačije sprovođenje, kao i borbom protiv uvođenja školarina. Ovaj momenat je osvežio dotadašnje organizovanje tzv. blokadama nastave i institucijom plenuma kao organom odlučivanja mimo studentskih parlamenata uvedenih bolonjskom reformom. Drugi je talas blokada iz 2011. godine, kome su prethodili sezonski ciklusi protesta predvođenih “zvaničnim” studentskim telima — parlamentima fakulteta i univerziteta, Studentskom konferencijom univerziteta Srbije (SKONUS), i tako dalje — a njegovim nastavkom može se smatrati i sličan talas iz 2014. godine. U celini, period između 2006. i 2014–2015. godine bio je obeležen borbom za studentski standard (npr. za smanjenje ili ukidanje školarine), zahtevima u vezi sa opterećenjem i ESP bodovima, granicom za prijem na budžet (48 ili 60 ESPB), apsolventskim statusom i stažom, itd. U određenim trenucima je bilo i smelijih zahteva, poput zahteva za tzv. besplatnim obrazovanjem, odnosno ukidanjem samofinansiranja studenata u korist potpuno javno finansiranog visokog obrazovanja. Na planu metodologije organizovanja, iznađeni su novi, vaninstitucionalni načini organizovanja u uslovima u kojima zvanične institucije nisu uspevale da se izbore za interese studenata, ili bar nisu postale dovoljno otvorene za sve koji nisu bili prepoznati kao zvanični predstavnici studenata.
Posle 2015. godine, blokade nastave i studentski zborovi/plenumi ostali su deo repertoara studentskog organizovanja. Zahtevi su išli ka daljoj konkretizaciji, a moglo bi se reći i fragmentaciji, iako su nedavni događaji u vezi sa seksualnim uznemiravanjem na Arhitektonskom fakultetu pokazali da su studenti i te kako sposobni da se uhvate u koštac i sa problemima koji su ranijim generacijama iz ovog ili onog razloga ostajali van vidokruga.
Kakav je, prema tome, bilans dosadašnjih oblika i instanci studentskog organizovanja posle 2000. godine? Iako za širu raspravu o tome ovde nema mesta, može se reći da su oni uspeli da, bar do sada, spreče pokušaje prosvetnih vlasti da granicu za upis na budžet podignu na 60 ESPB, te da je u tom smislu ostvaren uspeh u pogledu dostupnosti obrazovanja za širi krug studenata bez obzira na njihove materijalne okolnosti. Osim toga, zaustavljeno je — ili je bar odloženo — dramatično povećanje školarina kakvo je često i redovno bilo najavljivano u periodu 2006–2015. (iako je u maju 2022. godine nekolicina fakulteta podigla školarine, mada u okviru opšteg rasta cena). Sa druge strane, pokazala se važnost privremene i prelazne prirode studenata kao društvene grupe, jer deluje kao da svaka generacija mora iznova otkrivati metode i pouke iz prethodnih borbi. Ne postoji organizovani prenos i “čuvanje pamćenja” prethodnih pokreta, koji bi mogli skratiti vreme “učenja” organizovanju i povezati nove generacije sa prethodnima. Odsustvo te veze može se lako videti na primeru nepoznavanja istorije i značaja 4. aprila kao Dana studenata, koji je ustanovljen kao vid sećanja na pogibiju Žarka Marinovića tokom studentskih demonstracija 4. aprila 1936. godine u Beogradu.1[https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-56631072] Žarko i njegovi saborci i saborkinje su protestovali protiv odluke Kraljevine Jugoslavije da uvede univerzitetsku policiju. Tako nešto se, u trenutku pisanja ovog teksta, pokušava sprovesti na univerzitetima u Atini i Solunu, što, takođe, svedoči važnosti očuvanja sećanja na 4. april.
Izazovi organizovanja — i kako ih prevazići
Uprkos svemu, organizovanje studenata je i dalje važno jer se, kao i na drugim društvenim poljima, za interese studenata neće izboriti niko do samih studenata. Kako se to tačno radi i šta su ti interesi — to je pitanje za same studente u datoj situaciji. Koji su glavni izazovi studentskog organizovanja danas i koje taktike i alati mogu poslužiti za njihovo prevazilaženje?
1. Apatija i nezainteresovanost
Prvi i najčešći problem sa kojim će se suočiti svako ko se upusti u veseli poduhvat organizovanja svojih koleginica i kolega je apatija i nezainteresovanost za pokrenuta pitanja i ciljeve. Iako ovo može predstavljati dovoljno jaku prepreku da mnoge buduće aktiviste ili organizatore u potpunosti odvrati od bilo kakvog posla, ona ipak nije nepremostiva. Kako bi se izbegla frustracija i prevremeno odustajanje, neophodno je prvo sagledati konkretan presek interesa u situaciji koja se pokušava rešiti — na primer, ako je u pitanju problem studentskog standarda, treba uzeti u obzir da li je za to pitanje važan odnos budžetskih i samofinansirajućih studenata, kakvi su budžetski kapaciteti fakulteta ili univerziteta da to pitanje reši, koja je uloga zvaničnih studentskih organizacija u tome i da li mogu da se uključe u rešavanje problema ili ne. Drugi primer: ako se pokušava rešiti problem opterećenja na jednom predmetu ili modulu, treba realno sagledati koliko studenata to pogađa i da li postoji potencijalni saveznik među univerzitetskim osobljem i nastavnim kadrom. Drugim rečima, ne treba pretpostavljati opšte i pravolinijsko interesovanje za dati problem ili njegovo bezuslovno i jednostavno odsustvo.
S obzirom da rešenje problema može u takvim uslovima delovati nemoguće — cilj je uvek najudaljeniji od starta — treba početi skromnijim akcijama koje za cilj imaju ne toliko da reše problem, koliko da “sondiraju” interesovanje i kapacitete — više o tome u odeljku o alatima, taktikama i metodama.
2. Identifikacija problema
U ovoj istraživačkoj fazi organizovanja, kroz razgovor sa drugim studentima treba prikupiti što više perspektiva i mišljenja o problemu, dok se u isto vreme vrši procena koliko su ostali zainteresovani i/ili upućeni u temu koja se problematizuje. Razgovori se mogu voditi neformalno — u pauzama između predavanja i vežbi — ili u formalnijem i strukturisanijem kontekstu, na primer kroz sprovođenje anketa, bilo fizički ili onlajn ili organizovanjem raznih prostora za diskusiju — bila to tribina, čitalačka grupa ili nešto drugo. U toku ove faze trebalo bi da se što jasnije artikuliše razumevanje problematike i usaglasi sa što većim brojem kolega oko toga šta je priroda izazova i problema, jer bi i sam ishod ove faze organizovanja trebalo da bude što jasnija i nedvosmislenija artikulacija. Ovaj deo posla nije nimalo lak, zbog čega treba proceniti ko od kolega ili sagovornika deli strast, želju ili interes za pokretanjem problema i njegovim rešavanjem, kako bi se sa njima bliže sarađivalo, a odgovornosti, obaveze i utisci o napredovanju organizacije mogli podeliti. Sa druge strane, ubeđivanju i motivisanju drugih treba pristupiti pametno: dakle, ne gubiti previše vremena na ubeđivanje drugih, jer se ljudi češće uveravaju delima nego rečima, a dela nastupaju kasnije u sledu događaja.
Plakati na vratima Rektorata BU 2006.
Ukratko, treba pronaći ljude koji žele da pomognu u organizaciji, a potom prikupiti informacije o širini i dubini problema iz raznih perspektiva kroz razgovor sa što većim brojem ljudi. U pogledu prikupljanja podataka kao izvor se može koristiti ne samo ono što je dostupno u medijima, već i dokumenta fakulteta/univerziteta, budžeti, odluke i slično. Krajnji proizvod ovog rada treba da bude jasna i nedvosmislena artikulacija problema, kako on izgleda u praksi i kako se odnosi na razne profile ljudi i njihove moguće interese. U istom trenutku, važno je postaviti neke granice i imati u vidu ograničenost sopstvenih kapaciteta i resursa (vremena i energije).
3. Formulisanje i dinamika zahteva
Nakon istraživačke faze, u kojoj je u idealnom slučaju prikupljeno dovoljno podataka za informisani nastup kako prema drugim kolegama i koleginicama i nadležnim instancama kojima će se uputiti zahtevi, tako i eventualno prema medijima, trebalo bi ustanoviti da li je u organizaciju uključeno dovoljno ljudi (inicijalno jezgro ne mora okupljati više od pet do deset ljudi). Ukoliko to jeste slučaj, po istom principu po kome se jasno definisao i identifikovao problem, moraju se jasno definisati i zahtevi. Drugim rečima, zahtevi moraju biti nedvosmisleni, konkretni, bez prostora za pogrešna tumačenja i drugačije interpretacije onoga što se želi postići. Ukoliko se na kraju ipak formuliše duža lista zahteva, pametno je za medijsku prezentaciju listu kondenzovati na nekoliko zahteva koji su najvažniji, mogu se lako upamtiti i iskomunicirati sa drugima koji možda nisu upućeni u temu i probleme. U tom smislu, treba uvek imati u vidu da mediji ili neće biti naklonjeni vernom prenošenju zahteva ili to neće moći/umeti da učine ukoliko su oni složeni. Još jedna opasnost koja se može javiti u slučaju nedovoljno jasno izraženih zahteva je i kooptacija inicijative od strane raznih drugih aktera: omladinskih kadrova raznih političkih partija, studenata koji su u isto vreme zaposleni u nevladinim organizacijama ili prosto od drugih studenata kojima se interesi direktno kose sa onime što pokušavate da izborite.
Još važnija metoda u ovom kontekstu je eskalacija zahteva, kao i metoda koji se koriste za njihovo ispunjenje. Naime, ukoliko se odmah ide na maksimalističke zahteve čije bi ispunjenje možda bilo i najbolji mogući ishod, najverovatnije je da će drugi biti ili uplašeni smelošću zahteva ili razuvereni preprekama koje stoje na tom putu, a koje zaista jesu ozbiljne. Osim toga, lako će se sagoreti oskudni resursi dostupni na početku. U takvim slučajevima, potrebno je početi sa skromnim i malim zahtevima čije je ispunjenje predvidivo i na horizontu. U tom slučaju, oba ishoda su zadovoljavajuća. Ukoliko se ti mali zahtevi ispune, osećaj pobede i moći da se to izbori daće veliki vetar u leđa za buduće organizovanje i nove poduhvate; ukoliko nadležna instanca odbije da izađe u susret tako skromnim zahtevima, dalja eskalacija naročito u pogledu metoda organizovanja delovaće iznuđeno, a samim tim i opravdano čak i najskeptičnijim članovima ili članicama “inicijativne” grupe ili šire studentske javnosti. Drugim rečima, skromni zahtevi su često tek katalizator za smelije.
Kada se u užoj ili široj javnosti nastupa sa zahtevima, poželjno je izbeći da rasprava ode van polja u kome se članovi inicijativne organizacione grupe osećaju stručno i u posedu važnih informacija i perspektiva, jer će to dovesti do zbunjenosti, dezorijentacije i težnje da se odustane. Sa druge strane, veoma je poželjno drugu stranu isterati na ovaj deo terena — tamo gde će se oni osećati nesnađeno, nestručno i dezorijentisano, kako bi se ova neravnoteža mogla upregnuti u napore za ostvarenjem zahteva. Važan deo ove neravnoteže je posedovanje pozitivne alternative, tamo gde je to moguće (npr. nerealno je očekivati da studenti osnovnih studija formulišu celokupnu politiku visokog obrazovanja na nivou države) — umesto da se bude “samo“ protiv nečega, bolje je imati i nešto za šta je pokret.
Naposletku, moguće je da će se u nekoj situaciji, naročito kada je u pitanju velika borba koju značajan deo studenata oseća svojom i smatra važnom, u organizovanje uključiti različite grupe sa različitim namerama i shvatanjem ciljeva i važnosti zahteva i metoda. U takvim scenarijima najvažnije je održavati komunikaciju i nivo razumevanja između različitih grupa, a treba težiti i kompromisu koji se u praksi ogleda u podeli posla koja uvažava različitost u pokretu. Iako se strasti mogu lako rasplamsati, mehanizmi poput čestih, ali usmerenih i dobro moderiranih rasprava, kao i racionalnog glasanja povodom važnih pitanja, pomoći će održanju kohezije i duha solidarnosti do ispunjenja zahteva.
4. Uključivanje drugih — širenje organizovanja
Pored jasne i nedvosmislene artikulacije kako problema, tako i zahteva, koja će pomoći lakšem uključivanju drugih, važno je neprestano informisati druge o tome, kao i o promenama koje se dešavaju u toku neke akcije ili organizovanja (kako instance reaguju na to, kako reaguju drugi, da li je to prisutno u medijima i kako, itd). Ovo je tim važnije ukoliko se uprava fakulteta, univerziteta ili neke druge institucije ozbiljno pozabavi informisanjem koje je u njihovom interesu, a protivno onome što rade studenti. Primera radi, u slučaju blokade nastave, zamislivo je da uprava fakulteta pokuša da probleme sa nepovezanim aspektima funkcionisanja fakulteta svali na studente u blokadi, ili da druge studente zaplaši “obaranjem godine” i tome slično.
U pogledu ovog aspekta organizovanja, lako su dostupna mnoga sredstva informisanja: osim, na primer, redovnog štanda na kome se zainteresovani studenti mogu obavestiti o ciljevima organizovanja, informisanje je moguće vršiti preko društvenih mreža kao najdostupnijeg sredstva, video produkcijom, slanjem saopštenja novinskim agencijama, ali i nešto staromodnijim sredstvima kao što su plakati, leci, bilteni, novine, itd.
Drugi važan oblik uključivanja drugih u konkretnu borbu je organizovanje različitih sadržaja koji mogu, ali ne moraju i nužno imati neposrednu vezu sa problemom ili zahtevima. Na primer, ukoliko se radi o borbi protiv podizanja uslova za budžet sa 48 na 60 bodova, mogu se organizovati radionice ili tribine na temu mesta univerziteta u društvu, prezentacije istraživanja o životu studenata danas, predavanja ili diskusije o nekom od ovih aspekata, ili čak i kreativniji oblici poput psihodrama i slično. Važno je na ovom mestu reći da se ne treba plašiti kreativnosti, pa čak i zabave, sve dok one nisu same sebi svrha ili bekstvo od realnog rada organizovanja. Čak i one ideje i akcije koje na prvi pogled deluju neobično ili suludo imaju potencijal da privuku druge upravo tom neobičnošću i, još više, neočekivanošću. Ukoliko se tokom njih komuniciraju važne ideje na pristupačan način, još bolje! Prečesto su studentske, a i druge borbe opterećene hroničnim odsustvom humora, humorističke subverzije i opsesijom da se bude sasvim, pa i samrtno ozbiljan, u strahu od realnih ili zamišljenih autoriteta.
Treće, kao i svaki ozbiljniji ljudski poduhvat, organizovanje oko nekog konkretnog studentskog problema zahteva podelu posla. Tako se, na primer, može izvršiti podela na radne grupe: grupu za rad sa medijima (koja piše saopštenja, izrađuje pres-kliping i informiše spoljašnju javnost), grupu za informisanje (unutrašnje javnosti — studenata i nastavnog kadra), grupu za alternativne obrazovne sadržaje, redarsku grupu, istraživačku grupu, itd. Ovako se ne samo lakše obavlja ogroman posao koji predstoji, već se otvaraju i kanali da se novi ljudi priključe na osnovu svojih mogućnosti, sposobnosti i preferencija. Sve radne grupe trebalo bi da redovno podnose izveštaje o radu glavnom telu koje koordiniše organizovanje ili na kome se odlučuje o daljim koracima (npr. plenum ili zbor, ili studentski parlament ukoliko je on težište koordinacije).
5. Vanredne situacije
Na ovom mestu vredi napraviti kratku zabelešku o mogućim vanrednim ili ekstremnim situacijama koje mogu nastupiti, i to uglavnom kada se organizovanje proširi, zahtevi postanu smeliji, a šanse za uspeh su veće. O čemu se radi? U prošlosti su studenti često bili meta fizičkih napada i provokacija — u prvom slučaju, od strane navijačkih ili ekstremno desnih grupa, organizacija i pojedinaca, a u drugom, od strane instanci vlasti, pa čak i policije. Na primer, policija može pokušati da neovlašćeno uđe u prostorije fakulteta, iako, po Zakonu o univerzitetu, to ne može učiniti izuzev na poziv uprave fakulteta ili univerziteta. U takvim situacijama najvažnije su tri stvari: staloženost, odnosno odbijanje bilo kakvog nasilja, masovnost, i snimanje ili fotografisanje. Prvo je važno jer, osim u okolnostima samoodbrane, nema nikakvog razloga da se studenti upuštaju u nasilne akcije prema bilo kome. Drugo, to uvek doprinosi sigurnosti i bezbednosti i odvraća potencijalne nasilnike ili provokatore. Treće, u doba pametnih telefona i društvenih mreža, to je najbolji lek protiv anonimnosti nasilnika, a takođe lako obezbeđuje podršku i simpatije napadnutima.
6. Metodi organizovanja i odlučivanja
Na nivou odlučivanja i uključivanja studenata u odlučivanje o sopstvenom studiranju, ukoliko zvanična tela — npr. studentski parlament — ne reaguju ili pokušavaju da to spreče, redovni sastanci u vidu plenuma, ili čak bez nekog krovnog imena i formata, predstavljaju najefektivniji način. Međutim, ovakvi sastanci su ozbiljan poduhvat, pre svega u smislu formulisanja dnevnog reda, a potom i moderiranja i ograničavanja vremena trajanja. Kao i svaki javni forum u društvu u kome se glas mnogih sistemski ne čuje, biće prilika u kojima će pojedinci opravdano hteti da se raspravlja nadugačko o svakom, pa i najmanjem problemu. Od moderatora i organizatora zavisi da se ovakvi sastanci ograniče na razumnu meru, da se govornicima da određeno vreme, da se uredi mogućnost repliciranja, a najpre da se na najmanju moguću meru svedu upadice u reč, burne reakcije odobravanja ili neodobravanja, i generalno nepoštovanje govornika ili govornica.
Prednost ovakvog načina organizovanja je to što će realnu moć odlučivanja zadržati u rukama većine studenata koji su uključeni. Na plenumima svako ima priliku da kaže mišljenje, dâ predlog i čuje tuđe argumente. Na taj način uči o problemu i o saradnji sa drugima, a javlja se i jača solidarnost među svima uključenima nego kada neko drugi donosi odluke u njihovo ime. Ojačavaju se pojedinačni učesnici i učesnice i oni se kroz ovakav proces zajedničkog rada razvijaju kao ličnosti, tako da je samim tim i borba jača. Ovakav način rada ima svoje dobre strane i u pregovorima. Ako ne postoje “zvanični” predstavnici studenata, u pregovorima sa instancama sa fakulteta pregovarači se mogu rotirati kako bi se izbegli pritisci i ucene kojima oni mogu biti podvrgnuti. Naročito je važan efekat konfuzije druge strane koje rotiranje pregovarača može izazvati.
Naposletku, važno je pronaći delikatnu ravnotežu između stukturisanosti i improvizacije, odnosno između vertikalnog (predstavnici, tela, organi) i horizontalnog aspekta organizovanja (što šire učešće što većeg broja ljudi). Ne treba se držati isključivo jednog ili drugog. Preterana struktura vodi hijerarhiji koja može otežati organizovanje (dok u isto vreme privlači pažnju i energiju drugih koji bi da je s razlogom uklone i eliminišu iz procesa), a olakšati profilisanje lidera koji ne odgovaraju pokretu. Odsustvo strukture, pomalo paradoksalno, vodi istom ishodu: težem organizovanju jer nema odgovornosti i podele posla i profilisanju lidera ili neformalne hijerarhije koju je još teže demontirati jer je neformalna i neuhvatljiva.
***
Na kraju, u pogledu taktika koje se koriste u borbi, važno je često ih menjati. Preterani fokus samo na jednu ili nekolicinu njih može naštetiti organizovanju na dva načina: prvo, druga strana će se na njih navići i lakše ih savladati, a drugo, samim učesnicima pokreta će brzo dosaditi. Najbolja taktika je ona u čijem sprovođenju ljudi uživaju i u kojoj vide smisao, ali i ona koja zapravo radi posao. Najvažnije je, bez obzira na izbor konkretnog pristupa, neprestano održavati pritisak i tempo.
Umesto zaključka
Kao što se dâ videti, studentsko organizovanje je težak i složen posao koji od onih uključenih u njega zahteva mnogo toga: kreativnost, fleksibilnost, otvorenost prema drugima, velike zalihe strpljenja, ali i fokus, upornost, smirenost i snagu. Neka to, ipak, ne obeshrabri nikoga. Pokazano je na početku teksta da su studenti, kada su organizovani, jedinstveni i svesni svojih interesa, ali i kapaciteta, sposobni za krupne idejne i praktične poduhvate. Upravo su francuski studenti 1968. godine lansirali čuvenu parolu “Budimo realni, zahtevajmo nemoguće!”. Možda ima čitalaca kojima će ovo delovati upravo nemoguće i neizvodljivo. Cilj ovog teksta bio je da se pokaže da se ne mora uvek zahtevati nemoguće i da uloga studenata nije da budu mladi idealisti sanjari koji teže da zadovolje očekivanja starijih generacija, a onda neizostavno “odrastu” i shvate sav privid svojih nekadašnjih mladalačkih stremljenja.
Posao organizovanja može početi koliko danas, makar i oko najmanjih problema, a najveća snaga nalazi se u drugima koje muči ista muka i koji osećaju istu nepravdu. Univerzitet ne mora, stoga, biti ustanova u kojoj se uči samo ono što je u nastavnom planu i programu — on može biti i mesto gde se učimo tome da je moć, na kraju krajeva, u našim rukama.
Sledeće poglavlje: Praksa koja nam je promenila svest