Lekcije iz studentskog i srednjoškolskog organizovanja
Relja Dereta
Prethodno poglavlje: Praksa koja nam je promenila svest
Mnogi aktivisti su svoje prve aktivističke korake napravili u periodu studija. Nakon srednje škole gde kod učenika češće preovlađuje ubeđenje “Mi se ne pitamo ništa, mi ne možemo ništa”, na fakultetu se slika znatno menja. Izloženost brojnim novim idejama i perspektivama, povećana svest o problemima koji nas okružuju, osećaj da mi nešto zapravo možemo da uradimo — sve ovo motiviše na akciju. I ta akcija je donela mnogo toga. Nema potrebe ponavljati koliko je studentski aktivizam kod nas i u svetu imao značaja decenijama unazad. Međutim, u ovoj borbi su i mnogi studenti odustajali. Možda su se razočarali (ne)postignutim, možda ih je frustriralo nerazumevanje i nezainteresovanost okoline za probleme koji ih pogađaju sve, možda su se prosto umorili — kako bilo, onaj plamen koji ih je gurao se ugasio.
Kompleksno je pitanje šta je čija motivacija za bavljenje i odustajanje od aktivizma. Ipak, iz svog iskustva rada sa stotinama studenata, primetio sam određene univerzalne obrasce i zamke u koje svako može da upadne. Zato bih u ovom tekstu ponudio neke svoje uvide za koje verujem da mogu da pomognu u osnovnim, ali krucijalnim aspektima aktivizma — kako da motivišemo sebe i druge, kako da efektno delamo, kako da realnije procenimo da li zaista treba odustati.
Šta uopšte smatram aktivizmom? Pre malo više od 10 godina kada sam vodio Školu aktivizma, aktivizam sam definisao kao skup veština za osmišljavanje, sprovođenje i komunikaciju ideja, sa idejom promene svoje okoline na bolje. Posebno mi je bio važan termin “veštine”, jer sam time želeo da stavim akcenat na to da je sve moguće vežbati, od strateškog planiranja do deljenja flajera, kao i da je naša odgovornost da prepoznamo koliko jesmo ili nismo kompetentni u određenim aspektima svog aktivističkog delanja, te da napravimo konkretan plan kako da budemo bolji. Pitanje terminologije je definitivno relevantno i danas, posebno u kontekstu često neodređenog termina “aktivista” (koji priznajem i sam ovde dosta koristim, u odsustvu boljeg) koji je dodatno razuđen lakoćom njegovog korišćenja. “Aktivista” bih tretirao kao “umetnik” — u redu je kad vas drugi tako nazovu, a izbegavajte da sami sebe tako definišete.
Bavljenje aktivizmom se može posmatrati i u rasponu od individualnog angažmana do velikih pokreta i organizacija. Od početnog možda većeg fokusa na individualni aktivizam (sa idejom — svi treba da se pokrenemo i uradimo makar nešto za svoju okolinu, što i danas smatram jako važnim), kroz svoj rad sam vremenom uvideo značaj grupisanja i značaj dugoročnog rada — ono što JS Richard jako lepo opisuje u svom tekstu “Organizovanje nasuprot aktivizmu”.1[Ceo tekst o razlici između organizovanja sa ljudima zarad postizanja zajedničkog cilja i praktikovanju aktivizma na neku temu se nalazi na ovom linku: https://organizing.work/2018/10/organizing-versus-activism/] Ova pitanja su posebno relevantna u kontekstu studentskog aktivizma.
Važno je razumeti ovaj kontekst u Srbiji danas, posebno ako se bavimo velikim temama kao što je borba za besplatno obrazovanje. Biti studentski aktivista je već samo po sebi dosta izazovno. Maltene celu prvu godinu brucoši hvataju konce sa novim obavezama, obimnim gradivom, kolokvijumima, ispitima. Ove obaveze su u bolonjskom sistemu postale zaista obavezne tokom celih studija, te je slobodnog vremena za aktivizam daleko manje. Ako studenti ipak postanu aktivisti, nemaju baš puno mesta odakle mogu da dobiju iskustvo — tu su uglavnom studentske organizacije ili studentski parlamenti čiji je opseg delovanja najčešće organizovanje stručnih događaja, studentskih žurki i ekskurzija i rešavanje akutnih problema vezanih za sam fakultet. Svakako su uglavnom u pitanju aktivnosti koje nemaju za cilj dugoročne promene. Ako i postoje aktivisti koji bi im mogli preneti značajnije iskustvo, oni su najčešće pri kraju studija, planiraju dalje svoj život i opada im motivacija za aktivizmom. Isto se dešava i našem protagonisti ovog scenarija — uz diplomiranje ide planiranje narednih koraka, traženje posla i druge obaveze i izazovi koji lako istisnu studentski aktivizam. Dakle, studentski aktivizam kod nas je “tranzitna kategorija” u koju upadaju mladi ljudi, uglavnom bez značajnog životnog i/ili aktivističkog iskustva, pokušavaju da u izazovnim okolnostima u par godina nešto postignu, i onda na kraju studija nastavljaju dalje sa životom.
Ovaj ciklus se ponavlja iz generacije u generaciju, a sa njim i slične greške, razočaranja i odustajanja — posebno kad su ciljevi veće promene, a glavni metod ostvarivanja ovih ciljeva studentski protest i blokade. Ima nešto romantično i uzbudljivo u protestima, i oni svakako imaju svoje vrlo realno i važno mesto u studentskom aktivizmu. Ali, u periodu kada je bolonjska reforma iznova otvorila pitanja dostupnosti i kvaliteta obrazovanja, protesti su se nametnuli kao glavni metod borbe u kojoj je većina bila zapravo motivisana za rešavanje akutnih problema — koliko bodova za prelazak na budžet, kako omogućiti zbirni upis i slično, što su sve posledice lošeg sistema, a ne i uzroci. Aktivisti koji su želeli da se bave uzrocima su doživljavali grubo razočaranje ne samo vrlo malim odzivom studenata na proteste (imajući u vidu ukupan broj studenata Beogradskog univerziteta), već i još manjom motivacijom studenata da se nakon protesta upuste u ozbiljniji rad. Zameralo se odsustvo solidarnosti i spremnosti da se gleda dalje od svog nosa.
Tu dolazimo i do prvog važnog uvida — ako misle da i sebe i druge motivišu i usmere, aktivisti moraju prvo realnije i konkretnije definisati šta su im ciljevi. “Besplatno obrazovanje za sve” je plemenita ideja, ali nije baš jasno kako težiti ka tome niti kako iskomunicirati drugima da se dugoročnije uključe. Čim se samo malo konkretizuje — npr. “Besplatno obrazovanje za sve studente Beogradskog univerziteta od 2025. godine” već je jasnije koliki je to zalogaj. Konkretizacija cilja poziva na konkretizaciju planiranja, a tu dolazimo do suočavanja sa realnošću šta jeste ili nije moguće.
Ova konkretizacija ne treba da demotiviše. Naprotiv, svest o tome koliko tokom svog angažmana zaista možemo da postignemo bi trebalo da nas oslobodi i ohrabri. Preuzeli smo štafetu, u ovom delu trke ćemo pomeriti situaciju koliko možemo i onda predati štafetu, sakupljeno iskustvo i smernice narednoj generaciji. Ako želimo da se studentskim pitanjima bavimo duže od studija, odlično, ali i tada je potrebno definisati konkretne ciljeve — šta želimo da postignemo u narednih 10, 15, 20 i više godina? Da li možemo biti zadovoljni ako lošu situaciju učinimo manje lošom, umesto našeg sna da ostvarimo finalni cilj?
Pored naše motivacije tu je i pitanje motivacije i solidarnosti ostalih studenata, to jest ogorčenost nad odsustvom istih. U kontekstu studentskih protesta, ovo razočaranje nastaje kao posledica potpuno nerealnih očekivanja koliko su protesti dobro mesto za građenje solidarnosti. Protest nije mesto gde se gradi solidarnost, već mesto gde se solidarnost testira. Solidarnost se gradi kroz dugoročni, konstantni angažman, koji ima jasno definisane ciljeve i brojne sitne, repetitivne, ne-seksi korake i aktivnosti, koje donose neku jasnu korist, to jest rešava neki konkretan problem.
Kod planiranja aktivnosti takođe postoje principi koji potpuno menjaju šta jeste ili nije moguće, što direktno utiče na motivaciju aktiviste. Dobar primer za ovo jeste jedan projekat koju smo organizovali pre malo više od deset godina na Filološkom fakultetu. Nakon protesta 2009. godine, okupila se ekipa organizatora protesta i zapitali smo se “Šta bismo dalje mogli da radimo?”.
U tom trenutku kao student prodekan Filološkog fakulteta (dakle, korumpirani funkcioner) bio sam upoznat sa brojnim problemima našeg fakulteta. Jedan u nizu jeste bilo pitanje prakse budućih profesora stranih jezika. Fakultet je imao sistem takozvanog hospitovanja u kojem je morao da plaća srednjim školama da bi studenti mogli da imaju praksu, a para svakako nije bilo dovoljno. Ovo je praktično značilo da studenti drže jedan–dva časa srednjoškolcima koji su potpuno nezainteresovani (svi se verovatno sećamo kakvi smo bili kada neko dođe da održi praksu na našem času), po rigidno definisanoj metodologiji, a na osnovu ovoga treba da zaključe da li žele da se bave nastavom.
Ako ovo posmatramo kao problem, jedan cilj bi mogao biti “Obezbediti više finansijskih sredstava za praksu”, što je već samo po sebi jako izazovno, a ne menja glavni problem — sve i da studenti dobiju više prakse u srednjim školama na regularnim časovima, iskustvo koje tamo dobijaju je uglavnom nerealno i demotivišuće. Zato smo problem i cilj definisali drugačije: “Studenti nemaju dobre mogućnosti za praksu”, to jest “Stvoriti studentima kvalitetne, pristupačne mogućnosti za praksu”. Šta je kvalitetna, pristupačna mogućnost, to jest prilika? Negde gde će imati motivisane učenike, prostor i udžbenike za rad, uz minimum troškova. Iz navedenog je nastalo sledeće: praksa koju će studenti Filološkog fakulteta ostvariti kroz držanje besplatnih kurseva stranih jezika za studente drugih fakulteta.
Sve se uklopilo: studenti Filološkog su bili motivisani da održe realniji kurs u trajanju od dva–tri meseca u kojem mogu da testiraju različite pristupe i gde će imati motivisane učenike. Studenti drugih fakulteta su bili motivisani jer — besplatni časovi stranih jezika. Slobodnih prostorija na fakultetima uvek ima, a svaki učesnik je fotokopirao svoj udžbenik, tako da su troškovi bili praktično nepostojeći.
Već prve godine je oko 50 studenata Filološkog fakulteta održalo kurseve za preko 500 studenata. U jednom trenutku se profesorka sa katedre za nemački jezik i književnost uključila i priznala ovu praksu kao zvaničnu — dakle, studentkinje nemačkog jezika su za praksu na projektu koji je nastao mesec dana ranije dobile ESPB bodove. Ovaj projekat je bio toliko jednostavan i logičan za organizovati da se nastavio kroz godine, menjajući organizatore (kao idejni tvorac projekta učestvovao sam samo u prvoj iteraciji). Hiljade i hiljade studenata je prošlo kroz besplatne kurseve jezika, a brojni studenti Filološkog fakulteta su dobili priliku da steknu važno iskustvo i osveste da li je podučavanje stranih jezika njihov poziv.
Sećam se zahvalnosti koju su studenti imali ka ovom projektu. Iz današnje perspektive, to bi bila i odlična prilika za povezivanje sa brojnim studentima od kojih možemo detaljnije saznati šta su njihove potrebe, uključiti ih u neku drugu našu aktivnost ili čak u dugoročniji rad. Stekli smo njihovo poverenje dovoljno da bi nas makar ozbiljnije saslušali i razmotrili šta god da im tražimo — zato što smo krenuli od onoga što je njima važno, a ne od nečega što je nama bitno uz očekivanje da oni razumeju da je to dobro i za njih.
Ovo je trenutak gde treba razmotriti i pitanje motivacije drugih. Kako pronaći nove aktiviste, kako ih inspirisati, uključiti i zadržati? Prvi bitan faktor jeste gde ih tražimo. Iskoristiću primer iz rada sa srednjoškolcima, budući da sam u radu sa njima jednom doživeo potpuni debakl kao i poprilični uspeh u razmaku od svega mesec dana. U saradnji sa opštinom Zvezdara smo tražili srednjoškolce koji će kroz besplatne radionice aktivizma naučiti kako da u svojim školama organizuju različite aktivnosti kojima će rešavati probleme učenika, škole i šire zajednice. Standardna procedura za dolazak do potencijalnih učesnika putem opštine jeste poziv direktorima i profesorima da ispromovišu projekat u svojim školama i zatim pošalju zainteresovane učenike. Ovaj pristup je osigurao preko 50 učenika na prvom sastanku. Bio sam oduševljen i jedva sam čekao da krenemo da radimo. Pričali smo o problemima, razmišljali šta bi moglo da se organizuje i zakazali naredni susret.
Na narednom susretu se pojavilo svega nekoliko ljudi. Bio sam u šoku — gde su nestali svi oni motivisani učenici? Ubrzo sam saznao od prisutnih da uopšte nisu bili motivisani. Prosto, direktori i profesori imaju učenike koje redovno šalju na aktivnosti opštine, a ti učenici koriste priliku da propuste malo nastave i uglavnom ih ne zanima nijedna aktivnost. Većina zapravo nije imala ni ideju na kakvu radionicu dolazi. Ovo sam ih direktno i pitao: “Dakle vi ste ovde jer gubite čas? Ovo vas ni najmanje ne zanima?” “Pa, da…” odgovorili su malo postiđeno i nasmejano. U ovakvim trenucima je važno ne doživeti situaciju lično i ne izvoditi rezignirane zaključke kako su, u ovom slučaju, srednjoškolci lenja bagra koja samo gleda kako da izbegne obaveze (a iskušenje jeste značajno). Jednostavno, treba osmotriti i prihvatiti realnost: Izabrali smo potpuno pogrešan kanal komunikacije. Zatim smo postavili jednostavno pitanje: Kako da dođemo do motivisanih srednjoškolaca?
Osmislili smo znatno drugačiji pristup. Umesto jednog dopisa školama koji će biti prosleđeni “odabranim” učenicima, zakazali smo deset prezentacija, po jednu u svakoj školi pred celim odeljenjem. Tamo sam pričao iskreno o svemu: “Nije lako organizovati akcije i cimati se za druge, posebno kad te ostatak okruženja često ne razume i ne ceni dovoljno to što radiš. Imaćemo sigurno i neuspešnih akcija. Ali, sve ovo vredi. Kroz ovaj proces ćemo naučiti mnogo o sebi i drugima. Razvijaćemo veštine organizovanja i komunikacije. Družićemo se, steći ćemo zasigurno poznanstva, a možda i duboka prijateljstva. Jednog dana kada budemo aplicirali za posao, imaćemo neke vredne stavke u CVu. I da, promenićemo nešto oko sebe na bolje.”
Naivno je misliti da je dovoljno reći “Dođite da menjamo svet!”. Moramo prihvatiti da se ljudi uključuju u sve, od hobija2[Autor je, dok je radio kao instruktor argentinskog tanga, pokrenuo projekat verovatno najveće besplatne škole argentinskog tanga za srednjoškolce na svetu. Veliki deo našeg uspeha jeste bilo pitanje pristupa novim učenicima. Odlazili smo u srednje škole gde smo vremenom sve manje pokušavali da dočaramo učenicima koliko je tango lep ples, a sve više vremena posvetili tome šta sve srednjoškolci dobijaju na časovima tanga, a da znamo da ih jako zanima — upoznavanje i druženje, zajednička putovanja i slično. Kroz anketu koju smo radili par meseci nakon formiranja prve grupe, naše pretpostavke su bile potvrđene: mnogi su dolazili zbog druženja, ekipe, iz dosade i brojnih drugih razloga, dok ih tango uglavnom nije zanimao. Međutim, vremenom su mnogi zavoleli i sam ples i ostali godinama u školi, a neki od njih su danas postali i instruktori. Neki drugi su ostali tu samo zbog druženja, i to je okej. Raditi u školi plesa ili bilo koje veštine sa mesečnom članarinom je svakako fantastična lekcija u prihvatanju tuđih motivacija i činjenici da možete ulagati mnogo energije u nekog ko se možda neće više nikad pojaviti.] do aktivizma, iz najrazličitijih razloga, od kojih neki mogu delovati vrlo banalno. Međutim, to jeste razlog za tu osobu da dođe, a na nama je da prepoznamo kako da tu motivaciju vremenom transformišemo… ili da prihvatimo ako se ona ne promeni. Neko želi da menja svet jer veruje da je to najvažnija stvar na svetu, a neko drugi jer mu je dobra atmosfera na sastancima organizacije i lepo se družimo na pivu nakon sastanka. Ako i ta druga osoba doprinosi, u čemu je problem?
U svakom slučaju, pričao sam iskreno o svim razlozima zašto se učenici mogu uključiti u ovaj projekat. Nije bilo lako ponavljati istu priču pred narednom i narednom grupom uglavnom nezainteresovanih učenika, jer opet su gubili čas da bi bili na prezentaciji. Međutim, sada ih je bilo znatno više, to jest ukupno barem 300–350 učenika. Isto tako, sada su bili prisutni svi — i vukovci i hejteri i “problematični učenici”, što znači da je veća šansa da se nekome zapravo i svidi ono što čuje. I tako je i bilo. U svakom odeljenju su bile makar dve osobe koje su se zadržale posle i rekle “mene ovo zaista zanima, gde se prijavljujem?” Imali smo i formular sa pitanjima o motivaciji i idejama, što je značilo da osoba treba da uloži i neki napor da formuliše zašto želi da se uključi u projekat (a posebno je važno, kada ljudi dobijaju nešto besplatno, da dobiju odgovornost da nešto i ulože, to jest da nisu samo dobili poklon na tanjiru).
Na prvom sastanku smo imali preko 30 motivisanih učenika. Narednih meseci je broj opao za svega jednu trećinu, to jest većina učesnika je sve vreme bila aktivna. Organizovali smo niz akcija, od kojih je najuspešnija bila ista ona praksa za studente Filološkog fakulteta — samo što su ovaj put organizatori bili srednjoškolci! Bilo mi je neverovatno da vidim mlade ljude od 15–18 godina koji ugovaraju prostor u svojim školama, pregovaraju sa studentima oko termina za nastavu, sortiraju spiskove od stotine učesnika i rade sve ostalo da bi se projekat desio. Osećaj je bio još nestvarniji kada sam ušao u Šestu gimnaziju jednog vikenda i video pune učionice srednjoškolaca koji uče italijanski, španski, japanski… takve situacije zaista vraćaju veru da je neretko moguće daleko više nego što mislimo.
Kao što sam spomenuo, neki su i pored mog truda oko njih odustali. Ovo je, takođe, važno prihvatiti. Ljudi dolaze, ostaju i odlaze. Na nama je da prepoznamo kako da ih što bolje i više uključimo dok su s nama, poštujući s jedne strane naše potrebe, a sa druge strane njihove želje i mogućnosti. Možda će ostati mesec dana i ćutati na svakom sastanku, a možda će se polako sve više uključivati dok ne postanu najvatreniji saborci. Moramo biti spremni prihvatiti oba ekstrema.
Zaključio bih tekst sa podvlačenjem tog osnovnog principa — prihvatanje. Potrebno je prihvatiti realnost, prihvatiti datu situaciju kakva jeste sada, prihvatiti ljude kakvi jesu sada, prihvatiti svoje i tuđe snage i slabosti. Tek kroz prihvatanje otvaramo sebi put ka osmišljavanju odgovora, umesto nesvesne, uhodane reakcije. Odgovor je svesni izbor koji pravimo i za koji preuzimamo odgovornost — nije slučajno da se odgovor nalazi u korenu reči “odgovornost”.3[Slično je i u engleskom — responsibility — to jest response ability, sposobnost da se odgovori.]
Ako prihvatimo realnost i preuzmemo odgovornost, otvara se put kako ka efektnim, kreativnim rešenjima u datim situacijama, tako i ka dugoročnosti, to jest istrajnosti na aktivističkom putu pred nama. Verujem da je taj pristup jedini način da se postignu značajne, dugoročne promene, kako po pitanju obrazovanja, tako i u svim drugim velikim, sistemskim temama. Nadam se da će ovaj tekst pomoći svima onima koji se hvataju u koštac sa ovim velikim, suštinskim temama.
Sledeće poglavlje: Očekujte neočekivano