Prethodno poglavlje: Struktura studentske kontrole nad Filozofskim fakultetom
1. Uvod
Plenum je, jednostavno rečeno, sastanak svih zainteresovanih članova nekog kolektiva. Na plenumu svi članovi tog kolektiva imaju pravo da učestvuju, što plenumu daje demokratski legitimitet, premda nije neophodno da svakom plenumu prisustvuju apsolutno svi članovi kolektiva. Važno je da svi prisutni ravnopravno učestvuju u donošenju odlukâ bez mogućnosti zastupanja, odnosno prenošenja glasa s jedne osobe ili grupe na predstavnike. Plenumski oblik odlučivanja polazi od principa neposredne ili direktne demokratije. Direktno-demokratski oblik odlučivanja koji se praktikuje kroz plenum je jedini dosledan demokratski način donošenja odlukâ od zajedničkog interesa.
Osnovni cilj plenumskog organizovanja jeste da uključi sve zainteresovane u proces odlučivanja, posebno u pitanjima od opštedruštvene važnosti kao što su pravo na besplatno obrazovanje, pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na rad itd. Mogućnost učešća u procesu donošenja odlukâ budi interes za političkim delovanjem kod onih koji se smatraju inertnima, nezainteresovanima, bezvoljnima. Argumentovana javna rasprava demistificira proces donošenja odlukâ čineći mišljenje svakog pojedinca koji učestvuje važnim. Doneta odluka je obavezujuća za sve. Postavlja se, međutim, pitanje: koji su to svi? Iza odluke donete na osnovu racionalne argumentacije stoje svi članovi tela koje je tu odluku donelo. Temelj ovakvog odlučivanja jeste da svi koji žele mogu da participiraju. Važno je napomenuti da plenum za sprovođenje svojih odluka ne koristi silu nego snagu argumenata – oni koji na plenum ne dolaze nisu prisiljeni da prihvate odluku, ali su o njoj obavešteni. Važan učinak ovakvog procesa odlučivanja jeste disperzija odgovornosti na sve učesnike koji su svesni da iza odluke ne stoji nikakav nadređeni autoritet, organizovana klika ili upravni odbor već isključivo sami učesnici procesa glasanja. Ljude koji aktivno učestvuju u donošenju odluka više nije moguće otpisati kao pasivne, nezainteresovane i neodgovorne posmatrače.
Ovde ćemo se koncentrisati na organizaciju plenuma u vanrednoj situaciji kakva je zauzimanje i preuzimanje radnih ili obrazovnih organizacija. Namerno pravimo razliku između zauzimanja i preuzimanja, jer tek kada je preuzimanje izglasano na plenumu sastavljenom od svih članova dotičnog kolektiva, ili barem svih onih dovoljno zainteresovanih da se na plenumu pojave, može se reći da je neka institucija preuzeta.
U zavisnosti od okolnosti (kao što su veličina kolektiva, potencijalna sabotaža, pretnja sankcijama i tome slično) zauzimanje može, ali i ne mora, da se planira u relativnoj tajnosti. U slučaju tajnog planiranja akcija se najpre izvede, zgrada se prvo zauzme pa se tome naknadno da legitimitet, odnosno zgrada se preuzme. Naravno, mnogo bolji oblik je da se akcija legitimira od strane svih zainteresovanih pre samog izvođenja, no to nije uvek moguće iz prethodno navedenih razloga. Kada bi se uvek unapred čekalo dato eksplicitno odobrenje većine, često se, iz praktičnih razloga, ne bi ništa moglo preduzeti. Potpuna demokratska legitimnost od samoga početka ne može i ne sme biti prepreka direktnoj akciji iako je bitno da je sama akcija od početka iznutra potpuno direktno-demokratski organizovana. U slučaju relativne konspirativnosti važno je pripremiti teren kako bi što više članova znalo ili naslućivalo da se nešto događa te kako bi se ispitalo kakva je opšta klima po pitanju problema zbog kojih se razmišlja o započinjanju zauzimanja.
2. Zašto i kako plenum?
Ukratko, postavlja se pitanje kako uopšte organizovati kolektivno direktno-demokratsko telo?
Nije nam namera da suviše ulazimo u teoriju. Želja nam je kroz opis procesa uspostavljanja direktno-demokratskog kolektivnog tela na Filozofskom fakultetu u Zagrebu upozorimo na probleme s kojima smo se susreli i na taj način nekom drugom kolektivu olakšamo organizaciju sličnog tela.
Akcija je pripremana neslužbenim kanalima, a naknadno joj je dat legitimitet, u punom smislu te reči, izglasavanjem daljeg nastavka akcije blokade nastave odlukom svih studenata. Međutim, važno je napomenuti da je i pristup akciji planiranja blokade bio slobodan (nikome se nije branilo da se uključi) iako se to, svakako, nije moglo otvoreno najavljivati (osim neposredno pre same akcije). Svi sastanci tokom pripremâ blokade su takođe bili zasnovani na direktno-demokratskim osnovama. To su bili svojevrsni predblokadni mini-plenumi (iako je zapravo bila više reč o otvorenim sastancima na kojima se odlučivalo direktno-demokratski), a prvi veći plenum bio je organizovan 5 dana pre same akcije preuzimanja kontrole nad fakultetom kada se tribina o besplatnom obrazovanju (na kojoj je bilo više od 200 ljudi) spontano pretvorila u plenum koji je izglasao blokadu fakulteta. Blokadu je definitivno potvrdio veliki plenum na prvi dan preuzimanja kontrole nad fakultetom.
U pripremi akcije postojale su nedoumice ko sve ima pravo da učestvuje na plenumu i na koji način treba onemogućiti pristup nepozvanima. Zaključeno je da uz sve studente dotičnog fakulteta pravo učešća imaju i zainteresovani građani što bi onda uključivalo i osoblje fakulteta, studente drugih fakulteta i univerziteta, radnike itd. Politika otvorenih vrata za sve se mogla smatrati jedinom doslednom politikom, budući da je postavljen zahtev od opšteg interesa i da su fakulteti javne ustanove na raspolaganju svima.
Ovakav pristup se pokazao ispravnim jer su plenumi privukli kako građane tako i studente ostalih fakulteta na kojima je uskoro buknula pobuna inspirisana našom. Glavni prigovor ovakvom pristupu bila je bojazan da bi plenum mogao biti sabotiran od strane zlonamernih pojedinaca ili grupa. To se nije dogodilo. Naprotiv, došlo je do izuzetnog integracijskog momenta usled ravnopravnosti i uključenosti u donošenje svih ključnih odluka. Pre blokade pojedinci su izražavali bojazan hoće li direktno-demokratski način organizovanja uopšte moći da funkcioniše, no blokada je jasno dokazala da su ti strahovi bili neosnovani. Prevladalo je mišljenje da je trenutak očigledno promašen i da je cela akcija osuđena na propast ukoliko borba za osnovno ljudsko pravo kao što je pravo na obrazovanje, ne može okupiti dovoljan broj zainteresovanih.
Već prvi dan blokade nastave u amfiteatru kapaciteta od 350 do 400 sedećih mesta okupilo se dvostruko više učesnika. Odluka o nastavku blokade doneta je ogromnom većinom glasova. Tokom čitavih 35 dana trajanja blokade nije bilo incidenata na plenumu niti unutar zgrade fakulteta ili u njegovoj okolini.
Na pripremnim sastancima vodila se velika diskusija kako bi blokada trebalo da izgleda. Treba li u zgradi fakulteta blokirati svaku aktivnost ili neke stvari treba da budu izuzete? Treba li fizički onemogućiti ulaz u zgradu? Na kraju je odlučeno da se blokira samo nastavni proces, ali da se nastavnom osoblju kao i ostalim zaposlenima fakulteta neće onemogućavati pristup zgradi i radnim mestima. Ulaz će biti otvoren svima jer jedino tako ima smisla organizovati program alternativne nastave koji bi trebalo da popularizuje ideju besplatnog obrazovanja i druge s tim povezane teme.
Ovakvim pristupom ubrzo smo stekli naklonost određenog broja zaposlenih. Odluka o neblokiranju privatnih firmi na faksu, iako bi se to moglo smatrati ideološki nedoslednim, motivisana je željom da se ne naudi zaposlenima istih, ali i željom da se izbegne sukob s policijom koja bi mogla da se oseti pozvanom da interveniše u odbrani privatnog vlasništva.
Kao uslov za deblokadu postavljen je jedan cilj: besplatno obrazovanje na svim nivoima za sve koji zadovolje kriterijume upisa. Procenjeno je da se jednim čvrstim zahtevom od opšteg interesa može učiniti daleko više nego gomilanjem zahteva.
No, kako je izgledala priprema cele akcije?
3. Priprema
Početna tačka bila je ideja da se blokira nastavni proces kako bi se javnost upozorila na tendenciju komercijalizacije visokog obrazovanja. Ništa revolucionarno, budući se radi o sasvim uobičajenoj metodi u svetu. No, u Hrvatskoj ona je dotad bila relativna nepoznanica. Naime, govorimo o državi u kojoj već decenijama nije bilo ozbiljnih, organizovanih studentskih protesta.
Inicijalna grupa ima osnovni zadatak da pokrene širu studentsku populaciju na akciju. Paralelno se ispituje teren u vezi sa nastavnim osobljem. Treba ipak reći da je podrška zahtevu za besplatnim obrazovanjem postojala od protesta 5.11. 2008. na kome je bilo oko 1500 ljudi, pre svega sa Filozofskog fakulteta. Takođe, organizovana je i vrlo posećena tribina o besplatnom obrazovanju nakon toga (sama blokada je počela 20.4.2009). Bitno je reći da je zahtev već bio poznat ljudima i da je već bio javno iznet. Taj protest, koji je imao masovni odziv, davao je svojevrsnu dodatnu legitimaciju organizatorima blokade.
Dve stvari su ključne za organizaciju blokade:
- Organizacija preuzimanja same zgrade fakulteta i blokade nastavnog procesa
- Direktno-demokratski model odlučivanja o nastavku/prekidu blokade
U fazi organizacije zauzimanja grupa se širi na 50-ak zainteresovanih. Grupu pretežno čine studenti koji su se tokom studija bavili nekim oblikom studentskog aktivizma ili koji su se, katkad i slučajno, pojavili na nekom od pripremnih sastanaka te su odlučili da se priključe. Ipak, određene okolnosti su išle na ruku organizaciji ovako kompleksne akcije:
- a) Pređašnje političke akcije pokrenute od strane studenata FF-a (na primer: protest protiv zakona o studentskom parlamentu 1996, protest protiv američke invazije Iraka 2003, pogotovo peticija protiv ulaska Hrvatske u NATO-pakt 2008, protest protiv plaćanja diplomskih studija 7.5.2008. i, najvažnije, prvi protest za besplatno obrazovanje 5.11.2008)
- b) Intenzivno kritičko preispitivanje reformi podstaknutih bolonjskim procesom
- c) Postojanje aktivnih studentskih organizacija
- d) Za razliku od nekih drugih fakulteta, legalno studentsko predstavničko telo, Studenski parlament, na Filozofskom fakultetu nije bio pod kontrolom omladine političkih stranaka ili korumpiranih klika
- e) Postojanje autonomnog studentskog prostora na samom fakultetu (Klub studenata Filozofskog fakulteta)
Ipak kao presudan moment treba izdvojiti protest 5.11. jer je tokom pripremama za protest konačno definisana ideja borbe za besplatno obrazovanje na svim nivoima. Može se reći da su protest i pripreme za isti osvestile ljude po pitanju besplatnog obrazovanja i stvorile bazu koja će se kasnije uključiti u blokadu. Ujedno, ishod protesta pokazao je i ograničenost i neefikasnost konvencionalnih oblika protesta poput jednokratnih demonstracija i na taj način osvestio potrebu za drugačijim i radikalnijim metodama borbe.
Dakle, to su bili neki osnovni preduslovi koji su omogućili da se na fakultetu pokrene akcija širih razmera. Nakon početka akcije bilo je neophodno suprotstaviti se rasprostranjenim predrasudama o predodređenosti Filozofskog fakulteta za ovakav tip akcije. Takav oblik romantičnog idealizovanja često vodi direktno u defetizam pri procenama izgledâ za pokretanje sličnih akcija u drugim ustanovama ili radnim mestima, pa one onda često i izostanu. Navedene pogodne okolnosti za preuzimanje zgrade Filozofskog fakulteta nisu same po sebi inherentne društveno-humanističkim obrazovnim institucijama. Konkretna aktivnost, organizovanost i odlučna istrajnost u borbi su se pokazali kao presudni za uspešno organizovanje akcije, a ne pretpostavljana pogodnost institucionalnog konteksta (iako, naravno, nije neobično ni što su ljudi na fakultetu humanističko-društvenog usmerenja skloni kritičkom promišljanju društvenih procesa).
Pitanje je naravno šta činiti u slučaju kad se mora krenuti od nule i da li je u takvoj situaciji uopšte moguće organizovati plenum? Stoga ćemo probati iz nekih naših iskustava doći do oruđa za organizaciju plenuma u kratkom vremenskom razdoblju i uslovima nepostojanja temeljne infrastrukture.
4. Plenum u pustinji
Kao što smo već opisali, u akciju se može krenuti i obično se kreće s vrlo ograničenim brojem ljudi. U zavisnosti od veličine kolektiva čak i jedan čovek može da dâ odlučujući inicijalni impuls, ali recimo da je brojka od 5-6 ljudi dovoljna da se krene u akciju. Ovo ističemo kako bismo odmah suzbili defetizam i neaktivnost koji se često javljaju kod malih grupa jer često pogrešno smatraju da se mase ne mogu pokrenuti bez velikog broja aktivista. Druga česta greška je naivno verovanje da mora da postoji nekakva „revolucionarna“ atmosfera, opipljivo nezadovoljstvo, ukratko posebni uslovi da bi se uopšte krenulo u akciju. Strah od neuspeha često sputava pokretanje bilo čega. Ono što se uvek mora imati pred očima jeste da ne postoji idealna situacija u kojoj će se stvari dogoditi same od sebe. Još je važnije to da „revolucionarna“ atmosfera ne nastaje spontano, nego se stvara i to često naizgled banalnim metodama.
Krenimo redom. Prva stvar koju je nužno definisati je cilj. Cilj bi trebalo da bude jasan, sažet i utemeljen u nekom od osnovnih ljudskih prava. Odmah će se čuti prigovor da nešto utemeljeno na osnovnim ljudskim pravima nikako ne može biti jasno i sažeto nego naprotiv apstraktno i teško shvatljivo. No jedino ciljevi koji polaze od borbe za jednakost imaju širi mobilizacijski potencijal. Borbom za jednakost smatramo podjednako i borbu za besplatno školstvo i zdravstvo, kao i, na primer, preuzimanje radnih kolektiva od strane radnikâ. Zamka u koju se ne sme upasti je postavljanje cilja koji ne bi bio usmeren na sve članove kolektiva jer je nužno insistirati na uključenosti svih uprkos razlikama u mišljenjima, sklonostima i sl. Svi se moraju osećati pozvanim. Ako nije tako, ako se neko već u startu isključi, pokret drastično smanjuje šanse za uspeh.
Nakon što je definisan cilj, grupa inicijatora mora krenuti na stvaranje terena za širenje ideja koje zastupa. Lepljenje plakatâ (naša metoda), deljenje brošurâ/pamfletâ u kojima se iznosi problem i pitanja važna za kolektiv su dobar način da se ljudi podstaknu na razmišljanje o bitnim pitanjima. Nakon što se pusti takav probni balon, u sledećem koraku treba da se ispita da li je početna akcija naišla na plodno tlo. Idealan način je organizacija tribine na kojoj će govoriti istomišljenici čiji glas ima određenu javnu težinu. Ovde treba da se raspravlja o tematici koja se na plakatima i/ili u brošurama definiše kao problem. Tribina je dobar pokazatelj inicijalnog broja zainteresovanih za problematiku, a takođe je dobra i za motivaciju jer se može i treba iskoristiti za razjašnjavanje i podsticanje na akciju onih koji su još uvek neodlučni. Moglo bi se reći da je, nakon postavljanja cilja i akcije sa svrhom upozoravanja na problematiku, tribina pravi indikator postojećeg stanja i putokaz za dalje akcije.
5. Dva scenarija
Nakon tribine stvari mogu da se razviju u dva smera. Prvi je onaj povoljniji. Na tribini se pojavio velik broj zainteresovanih, spremnih za akciju. Početni koraci su urodili plodom i sada treba krenuti u novu fazu, a to je širenje početne grupe inicijatorâ na sve zainteresovane. Reč je o procesu koji ima specifičnu dinamiku kojoj ćemo se, međutim, vratiti nešto kasnije. Treba se pozabaviti izazovnijim pitanjem šta činiti u slučaju da tribina prođe neprimećemo ili šta ako dođe do žestokih neslaganja ili opstrukcije.
Dakle, pokušajmo opisati scenario broj dva. U njemu se opet mogu dogoditi dve stvari. Prvo, tribina je prošla neprimećeno. Očigledno se radi o grešci u jednom od prva dva koraka: određivanju cilja i/ili reklamiranju. Prema tome nužno je analizirati dotad učinjeno i iz toga izvući pouke kako bi se greške ispravile. Odustajanje usled uverenja da se radi o apatičnoj sredini ili nepogodnom trenutku često se pokaže prevremeni i brzopletim zaključkom. Kretanje u akciju često je kritična tačka nakon koje je teži deo posla već obavljen, a dalje se neretko radi samo o pitanju adekvatnosti taktičkog pristupa.
Šta treba činiti u slučaju neslaganja ili opstrukcije?
Neslaganje znači da je do odaziva došlo i da su početni koraci ipak postigli uspeh. Mimoilaženje je nešto što se može očekivati i od čega ne treba bežati. Čak bismo mogli reći da ovaj slučaj više potpada pod povoljniji scenario koji nastaje kao posledica uspešno započete akcije. Proces usaglasavanja i borbe argumentima je nešto što ćemo opisati u odeljku o razvoju situacije na našem fakultetu. Ostaje nam pre toga još da razmotrimo posebno zanimljiv slučaj opstrukcije. Opstrukcija se obično može očekivati od strane upravljačkih struktura i njihovih pulena koji nastoje da po svaku cenu spreče bilo kakav oblik organizovanja. S ovakvim razvojem situacije susreli smo se na velikom broju fakulteta koji su s aktivnostima krenuli nedugo nakon preuzimanja FFZG-a. Osnovni problem je bio nedostatak vremena za kvalitetnu pripremu kao i nedostatak iskustva u organizovanju i pozitivnih iskustava u prošlosti. Ipak, opstrukcija je jasan pokazatelj da akcija proizvodi određene učinke i da obim delovanja treba širiti jer opstrukcija predstavlja stvarnu opasnost samo za nedovoljno organizovan pokret, dok je za organizovan i samosvestan pokret neretko dobrodošla kao „pomoć“ za mobilizaciju do tada možda inertnog dela kolektiva.
Vratimo se sada prvom scenariju koji se odigrao tokom naše blokade i preuzimanja fakulteta.
6. Tlo je plodno, šta dalje?
Na tribini, sastanku ili bilo kom širem probnom okupljanju pojavio se velik broj ljudi. Interes za problematiku očigledno postoji. Koji su dalji koraci u organizovanju?
Treba organizovati sastanak radi rasprave o strategiji i daljem delovanju na koji se pozivaju svi zainteresovani. Zamka u koju krug inicijatora ne sme da se uhvati je da propusti početni entuzijazam i ne proširi krug učesnika. Ipak, ono od čega treba krenuti je rasprava o cilju i metodi borbe. Dokle god se stavovi ne usaglase ne može se preći u sledeću, praktičnu organizacionu fazu. Već smo ukratko opisali kako bi cilj trebalo da izgleda. Metod? Preuzimanje i legitimnost kroz direktnu demokratiju. Naše iskustvo govori da ljudi na početku pružaju otpor zbog neznanja, straha ili pogrešnih predrasuda stvorenih kroz medije ili institucionalno obrazovanje. Ali brzina kojom ljudi prihvataju borbu za osnovna prava i direktno-demokratski model odlučivanja nakon jasne argumentacije i pozitivnih iskustava u praksi je zapanjujuć. Činom usvajanja direktno-demokratskog modela odlučivanja uspostavljena je organizaciona matrica akcije. U toj situaciji postaje jasno i šta znači to da su „odluke obavezujuće za sve“.
Nakon što je usvojen direktno-demokratski model odlučivanja i formulisan cilj borbe iza koga stoje svi članovi kolektiva može se konstatovati da su stvorene dve osnovne poluge za uspostavljanje plenuma. Kada kažemo uspostavljanje plenuma onda podrazumevamo situaciju u kojoj su sve dosad opisane radnje obavljene u relativnoj tajnosti iz koje se namerava izaći zauzimanjem i onda preuzimanjem institucije (radne, obrazovne ili neke treće). Naime, da bi plenum stvarno zaživeo, on mora biti u potpunosti javan. Tj. svako ko želi, a ima pravo participiranja s obzirom na strukturu pojedinačnog plenuma, mora da zna gde i kada se održava.
Ostaje nam da opišemo i treću osnovnu polugu stvaranja plenuma koja postaje važna nakon što su oblikovane prve dve, odnosno u trenutku kad je budući plenum zadobio jasne konture. Radi se o odnosu s medijima i s time usko povezanim pitanjem vođstva.
7. Pitanje vođstva i odnos s medijima
Jasno je da nehijerarhijski, direktno-demokratski model odlučivanja u potpunosti isključuje potrebu za vođama, „stručnim“ pregovaračima ili predstavnicima. Izuzetno je važno da se pokret od samog početka jasno odredi što se tiče pitanja vođstva. U plenumskom modelu odlučivanja odluke se donose kolektivno, nema predstavništva pa prema tome ne postoji mogućnost da se izdvoje pojedinci koji bi pretendovali da budu glas pokreta. Važno je na samom početku akcije suzbiti „liderske tendencije“. To treba činiti u samom početku jer prvi stvoren dojam često ostavlja permanentan ili teško izbrisiv trag – i interno, unutar samog pokreta, ali i u javnoj percepciji. Liderske figure i opasnosti koje nose lakše je sprečiti, nego pokušati anulirati nakon što su se u javnoj percepciji već nametnule i potencijalno izmakle kontroli plenuma.
Prva ozbiljna iskušenja kreću kroz odnos s medijima. Obično se smatra da je za ovakav tip akcije nužno imati portparola tj. jednu ili više osoba koje će biti na usluzi novinarima. Nužno je raskinuti sa tim običajem ukoliko želimo da sprečimo personalizaciju i zasenjivanje plenuma od strane povlašćenih portparola. Najefikasniji način izbegavanja te opasnosti je anonimnost svih članova kolektiva. Anonimnost je izvrsna preventiva stvaranju liderâ, jer kad nema imenâ i kad se osobe koje iznose stavove pokreta u javnost stalno menjaju, nijedno lice ne stigne da se profilira i samim tim mediji ne mogu da poistovećuju celi pokret sa jednom osobom. Uz to, jasno je da se stalnom rotacijom učesnikâ u javnosti ostavlja utisak o velikoj snazi pokreta.
Mišljenje koje je opšte prihvaćeno jeste da se do medijskog prostora može doći jedino igrajući po pravilima koja postavljaju mediji, a koja uglavnom znače pokornost logici ponude/potražnje spektakla koji traži lične priče i indiskretnosti. Zbog kvazi lakše recepcijske prijemčivosti i čisto politički motivisane akcije navodno je nužno prevesti u lične sudbine i šablonirane „ljudske motivacije“. Time se često u trenutku svoje javne artikulacije žrtvuje upravo politički aspekt akcije. Emancipatorski pokret mora biti progresivan na svim poljima svog delovanja pa tako i pri medijskom nastupu. Nije važno šta mediji žele od pokreta, važna je poruka koju pokret želi da pošalje. Kao najefikasnijim načinom da se mediji nateraju da prenesu poruku pokazalo se potpuno izbegavanje svakog personalizovanog spektakla i insistiranje na kontroli artikulacije ciljeva akcije kroz pisana saopštenja za medije.
Nužno je odbaciti predrasude da pokret ne može uspeti bez profilisanog vođstva i konvencionalnog pristupa novinarima. Upravo suprotno, može se reći da je upravo nepostojanje vođâ i specifična strategija medijskog nastupa bila i najveća snaga našeg pokreta.
Svakodnevna promena portparola, pomno osmišljene medijske izjave, kao i insistiranje na važnosti kolektiva sačuvale su nas od dve velike opasnosti: nametanja lidera i medijske instrumentalizacije.
8. Plenum: 1, 2, 3
Kako je izgledao sâm plenum? Prvo je trebalo rešiti pitanje moderatora, odnosno osobe koja će na neki način biti posrednik ili koordinator događanja u amfiteatru. Budući da se očekivao veliki odaziv, na pripremnim sastancima je odlučeno da će postojati dva moderatora da bi se olakšalo sâmo odvijanje plenuma. Uloga moderatora je svedena na minimalni tehnički doprinos pripreme predloga dnevnog reda i brige za redosled davanja reči na samoj sednici. Plenumski moderator nema prava moderatora u uobičajenom smislu reči. On nije iznad plenuma, njegov zadatak je da sprovodi minimalni set pravila utvrđenih na plenumu.
Pravila i smernice, koje je usput naš plenum usvojio odraz su praktičnih problema s kojima smo se susretali u radu. Želimo da istaknemo da se ne radi o pravilima koja bi trebalo da vrede uvek i svuda. Radi se o osnovnoj proceduri oko koje se plenum složio i koju poštuje, ali koja je u svakom trenutku podložna izmeni ako se to pokaže potrebnim u svakodnevnoj praksi. To naravno ne znači da plenum funkcioniše po nekakvim nejasnim i proizvoljnim pravilima. To znači da se u svakom trenutku mora voditi demokratskim načelima, odnosno da je svaki oblik prisile (mimo „sile“ obavezujućih odluka plenuma) potpuno neprihvatljiv.
U samom radu plenuma došli smo do nekih tehničkih rešenja koja značajno olakšavaju samo odvijanje plenuma. Poput pravila da se može govoriti samo u mikrofon čime se kod učesnika stvara navika da ne upadaju u reč, nego da čekaju dolazak mikrofona. Pokazalo se da korišćenje mikrofona ima pozitivan učinak na tok i način odvijanja diskusijâ na plenumu. Druga važna inovacija je projekcija zapisnika na zid amfiteatra. Proces vođenja zapisnika time je potpuno transparentan: svi ga posmatraju na zidu amfiteatra čime se unapred otklanja mogućnost samovolje zapisničarâ.
9. Sporne tačke i funkcija radnih grupa
Plenumskom modelu odlučivanja najčešće se pripisuje nelegitimnost, orkestrirane, unapred dogovorene odluke i nesrazmeran uticaj boljih govornika. Na prigovor legitimnosti je jednostavno odgovoriti. Plenum je svima otvoren, svako zasedanje je unapred najavljeno, svako ima pravo da se javi za reč i utiče na proces odlučivanja.
Iz praktičnih razloga, kada se o nekim pitanjima nije moglo raspraviti u potpunosti na plenumu, uvedene su radne grupe koje se bave pojedinačnim pitanjima. Sastanci radnih grupa su uvek najavljeni unapred i na njih su pozvani svi zainteresovani. Kada bi se pojavilo kakvo sporno pitanje uvek bi se pozivali zagovornici suprotstavljenih mišljenja da osnuju grupu i da pokušaju da dođu do platforme koja bi ponudila zadovoljavajuće rešenje problema.
Najveći problem predstavlja treća tačka, dakle komparativna prednost glasnijih i boljih govornika. Treba iskreno reći da tom problemu nismo doskočili i da je jedino rešenje neprestano pozivanje na odgovornost onih koji češće govore da se suzdrže od ponavljanja i privatizovanja plenumskog vremena. Takođe treba napomenuti da su plenumske radne grupe funkcionisale poput radionicâ u kojima se u manjim grupama mogao vežbati i javni nastup i tolerancija drugačijih mišljenja, a time doprineti i grupnoj koheziji. Podsticanje potpuno slobodnog osnivanja radnih grupa koje mogu, ali i ne moraju, funkcionisati kao plenumski savetodavni organi pokazalo se izvrsnom dopunom plenumskih zasedanja.
10. Zaključci
Osnovni koraci pri organizaciji plenuma:
- Određivanje cilja
- Direktno-demokratska metoda odlučivanja
- Strategija medijskog nastupa
- Suzbijanje liderstva i autoritarnosti
Kombinacija ove 4 tačke trebalo bi da dovedu do:
- Uključivanja velikog broja ljudi
- Formiranja snažnog plenuma
- Otvaranja javne rasprave o problematici u ime koje se ide u akciju
- Iskoraka prema ispunjenju zacrtanog cilja
Sledeće poglavlje: Plenum u praksi