Dani pobune

Prethodni segment: Iz emisije „Studentsko-omladinski cirkus”, emitovane na novosadskom radiju “Beatbox”, 29. novembra

 

Studentski protest 2006, koji je bio na vrhuncu tokom blokade Filozofskog fakulteta, jedan je od onih događaja posle kojih treba dosta vremena da bi se sredili utisci kako bi o samom događaju moglo da se govori kao o zaokruženoj celini. Međutim, blokada zgrade Filozofskog fakulteta koliko je kraj i vrhunac jednog događaja, toliko je zapravo tek početak nečega sa nepredvidivom budućnošću, početak koji nosi ogroman potencijal koji može imati dalekosežne posledice po buduću borbu za socijalnu pravdu. Pošto se ne bih usudio da donesem još neke opštije zaključke, s obzirom na to da nas kratak period deli od blokade Filozofskog fakulteta, pretpostavljam da su i lični utisci, kao i sećanja na neke manje događaje unutar velikog Događaja, važno svedočanstvo. Blokada fakulteta, protestna okupljanja i šetnje, blokada zgrade Rektorata, zborovi i rukovođenje po principima direktne demokratije, solidarnost i prijateljstvo, sve to što je pratilo Studentski protest 2006, na mene lično, kao i na druge učesnike protesta, ostavilo je brojne i raznovrsne utiske.

Pored blokade fakulteta, važniji događaj je i blokada članova KONUS-a u Rektoratu. Time je najavljena postepena radikalizacija protesta. Bilo je zabavno posmatrati rektora i dekane kako najpre prete i namrgođenih lica zahtevaju da im oslobodimo prolaz, zatim prelaze na ubeđivanje prijateljskim tonom, da bi na kraju počeli da nas mole očekujući da se sažalimo na njih. Posebno smešan bio je dekan nekog fakulteta koji se, kad je video da mu pretnje neće pomoći, pozivao na zakazan pregled kod lekara, a do samo pre nekoliko minuta tokom sednice bio je jedan od najglasnijih protivnika našeg zahteva za izjednačavanjem zvanja. Bilo je očigledno da je pod dejstvom alkohola. Pustili smo ga da prođe. Neko mu je rekao da sledeći put ponese lekarsko opravdanje. Iza sebe čuo sam druga kako pita da li su dekani spremili pidžame jer će morati da noće u Rektoratu. To bi bila smešna scena – dekani prave pidžama party kod rektora u gostima. Mi bismo im drage volje pozajmili ozvučenje da se malo zabavljaju.

Nekih 200 studenata blokiralo je stepenice koje su vijugale ka izlazu iz Rektorata. Nisam uspeo da sagledam kraj kolone. „Izgleda da ćete morati kroz prozor“, šalio sam se sa jednim dekanom koji je imao dobroćudan izraz lica. „Pa, ako baš nema drugog izlaza“, odgovorio je, smešeći se. Odmahnuo sam rukom kad mi je neko rekao da su predstavnici studentskih organizacija pili kafu u Rektoratu dok smo se mi nekih šest sati smrzavali u dvorištu Rektorata. Ionako to nije bio njihov protest. Nakon blokade Rektorata, studentske organizacije počele su sve više da nas sabotiraju, jer je protest pokazivao kako je njihovo postojanje suvišno, a to se njima izgleda nije svidelo. U tom nastojanju da ometu naš protest najčešće su posezali za jednim malograđanskim argumentom – da je naš protest suviše „nasilan“, radikalan, i da takvo ponašanje nije dostojno studenata. U medijima su se ograđivali od našeg protesta, a na naše zborove dolazili da bi nam, navodno, pružili podršku. Jedan član neke studentske organizacije naglas se brinuo o sudbini naše zemlje, i pitao se kako mislimo da postanemo „deo Evrope“ ako se ponašamo na ovakav način. Izgleda da nije bio obavešten da u samoj Evropi povremeno izbijaju protesti koji su daleko nasilniji i radikalniji, kao, npr. pobuna francuskih studenata protiv Zakona o radu. Ili demoliranje železničke stanice tokom demonstracija nemačkih studenata protiv školarina. Od istih tih studenata stiglo nam je pismo podrške u kojem se govori da mi i oni vodimo istu borbu. Neprijatelj nam je isti – ideologija neoliberalizma. Izgleda da se ni samim Evropljanima ne sviđa što su deo Evrope, pa se ponašaju „neevropski“.

Od posebnog značaja za višemesečni studentski protest, po mom mišljenju, bilo je prisustvo ljudi koji su se zalagali za principe direktne demokratije kao rešenje za brojna ograničenja parlamentarne demokratije, koja otuđuje vlast od naroda i smešta je u ruke malog broja ljudi. Iz tog razloga parlamentarna demokratija koja se na Univerzitetu manifestuje u obliku studentskih parlamenata, od strane učesnika protesta s pravom je prepoznata kao nešto što u suštini ima nedemokratsko obeležje. Ideja direktne demokratije tokom studentskog protesta u praksi je prihvaćena kao nešto sasvim prirodno – drugi studenti su mi pričali kako po prvi put tokom studiranja imaju priliku da zaista o nečemu odlučuju i kako su po prvi put motivisani da se bore za studentska prava.

Uzbudljivo je bilo i tokom protestne šetnje ka Ministarstvu obrazovanja. Krenuli smo sa Platoa, uz povike „Lopovi! Lopovi!“ prošli pored vlade, stigli ispred Ministarstva i seli na asfalt blokirajući saobraćaj. Jedan policajac nam je rekao da smo time prekršili nekih sedam zakona, što je izazvalo smeh među demonstrantima. Po povratku iz Ministarstva sve se više pronosio glas među studentima o potrebi da se okupira i blokira Rektorat ili neki fakultet.

U međuvremenu, hajka na protest krenula je preko nekih ekstremno desničarskih internet foruma gde su se pojavljivale fotografije učesnika protesta uz pogrdne komentare od strane onih koji u svakoj prilici moraju da istaknu kako su srpske nacionalnosti kako kojim slučajem to ne bi zaboravili. Kasnije, nakon što smo na fakultetu izviždali Čedomira Jovanovića i njegovo naoružano obezbeđenje, toj medijskoj hajci priključili su se i dežurni dušebrižnici iz nevladinih organizacija i političkih partija (GSS, Helsinški odbor za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava i Inicijativa mladih za ljudska prava) koji su o nama po medijima prosipali još monstruoznije laži od „srpskih“ desničara. Kako to da se niko u medijima nije zapitao otkud Jovanoviću pravo da dovodi naoružano obezbeđenje na fakultet, gde je nošenje oružja zabranjeno? Da li i mi treba da se naoružamo da bismo se branili od takvih likova?

Tokom blokade Filozofskog fakulteta, posmatrajući pojedine profesore, stekao sam utisak da bi se oni rado fizički obračunali s nama ali, shvativši da bi se loše proveli, svi od reda podvili su repove. Jedan od njih predlagao je da se pozove policija. Drugi je, došavši na fakultet i shvativši da neće moći da prođe kroz hodnik na nekom od gornjih spratova jer su vrata bila blokirana žardinjerom, polomio vrata. To je jedina demolirana stvar tokom svih šest dana blokade. Dovoljno je samo malo da se zagrebe po površini da bi se shvatilo u kojoj meri je Univerzitet jedna konzervativna, birokratizovana i korumpirana institucija. Najveći primitivizam i snobizam je ispoljio jedan profesor koji je našem drugu koji govori ijekavskim dijalektom rekao da se sa svojim akcentom vrati u svoj zavičaj. Ko je, bre, on da određuje ko će gde da ide i gde da se vrati? I zar da se njemu od studentskih školarina isplaćuje plata? Mislim da je, iz ovakvih razloga, plaćanje školarine obično bacanje para; u najboljem slučaju, diplomu treba imati, kako je neko rekao, da bi mogla da se uverljivije prezire.

Pre blokade na Filozofski fakultet sam vrlo retko dolazio. Tokom blokade, ipak, osećao sam se kao u sopstvenom domu, među ljudima koje oduvek znam iako sam se sa većinom upoznao tek početkom protesta. Vladala je zaista idilična atmosfera – prijateljstvo, solidarnost i posvećenost ostvarivanju ciljeva od interesa za sve nas, a ne samo za povlašćenu grupu. Sećam se kako je tokom prošlogodišnjeg štrajka glađu na Filološkom fakultetu argument članova Studentske unije da glasaju protiv zahteva studenata bio da oni znaju bolje šta je u interesu studenata. Time su mnoge svoje kolege poslali na samofinansiranje, dok je veliki broj studenata prestao da studira. Zaista mislim da samo studentski zborovi i principi direktne demokratije mogu da spreče takve zloupotrebe položaja i na fakultetu, a i u društvu. Na prvom zboru na Filološkom fakultetu isti ti članovi Studentske unije rekli su nam da nemamo pravo da držimo zbor na „njihovom“ fakultetu (?!). Drugom prilikom su tvrdili da se na fakultetu smeju lepiti samo plakati na kojima se nalazi njihov pečat, a oni sebi dozvoljavaju da lepe raznorazne plakate turističkih agencija i kafića u kojima oni organizuju žurke. U pojedinim trenucima na svom Filološkom fakultetu osećao sam se kao da sam došao na pijacu.

Tokom blokade Filozofskog, na pregovore sa upravom fakulteta uvek je išla druga grupa ljudi što je upravu posebno iritiralo jer su znali da bi jedino pregovorima sa istim ljudima mogli da postignu kompromis koji bi samo njima odgovarao. Ljudi na vrhu hijerarhije podsvesno osećaju snagu direktne demokratije. Pošto bi se sastanak završio, sazivan je zbor, pa su delegirani pregovarači podnosili izveštaj, a zbor odlučivao o daljim akcijama.

Poslednje večeri blokade na najbolji način se pokazala opravdanost naše organizovanosti na principima direktne demokratije. Te večeri posle višesatnih pregovora sa dekanom naši drugovi vratili su se iscrpljeni, što od zamornih pregovora, što od višednevnog nespavanja, i predložili da prihvatimo predloženu platformu i obustavimo blokadu. Zbor je to odbio, što se pokazalo kao mudra odluka. Već sledećeg dana, uprava fakulteta je našim delegatima saopštila da predloženu platformu menjamo kako god hoćemo i da će je oni prihvatiti i predložiti Senatu Univerziteta na usvajanje.

Još jedna stvar je tome doprinela – poslednje večeri umesto da, kao i ranije, vrata na spratovima vežemo kanapima, upotrebili smo lance. Negde oko 5 ujutru iskoristili smo odsustvo portira i, krećući se kroz mrak, na svakom spratu smo postavili lance. Njima smo vezali i fakultetska ulazna vrata. Desilo se da je jedan portir, koji je na trenutak izašao iz zgrade, ostao ispred nje pa je da bi se vratio unutra počeo da lupa po vratima tako jako da sam mislio da će da razbije staklo na njima. Ignorisali smo njegove povike i vratili se na prvi sprat. Posle nekog vremena pojavila su se dva portira koja su ostala u zgradi i počela da viču tražeći od nas da im predamo ključeve. I njih smo ignorisali pa su oni morali da obijaju katanac. Usledila je kratka svađa sa njima. Rekli smo im da su previše ozbiljno shvatili svoj posao. Jednog od portira sam video kako nekog, verovatno dekana, uzbuđeno zove telefonom i od njega prima uputstva šta da radi. Tada su shvatili da pretnje policijom i pretnje profesora, koje su se poslednjih dana intenzivirale, nisu urodile plodom i da će se blokada, još radikalnija, nastaviti. Bili su primorani na još veće ustupke.

Pored realizacije direktne demokratije, jedna od pozitivnih strana protesta, bila je i činjenica da su medijski najeksponiraniji učesnici protesta smatrali da je poniženje za njih da budu vođeni ili da budu smatrani vođama protesta. Posle gostovanja u jednoj od gledanijih TV emisija, naš drug Tadej Kurepa morao je da u više navrata govori kako u protestu nema vođa jer svakom autentično socijalnom protestu to nije potrebno.

Treba spomenuti i ključnu razliku između protesta 2006. i ranijih studentskih protesta za vreme Miloševićeve vlasti. Postoje određeni elementi studentske pobune 2006. godine koji onemogućavaju pokušaje da se ona dovede u vezu sa prethodnim studentskim protestima u Srbiji. Naime, svi prethodni studentski protesti, pre svega onaj najveći iz ’96/97 godine, imali su funkciju podrške protestima tadašnjih opozicionih političkih partija. Da se podsetimo, državna vlast osporila je pobedu opozicionih stranaka na lokalnim izborima u većini gradova Srbije, čime je izazvala proteste i izlaženje na ulice. Političke partije su pozivale na proteste, a ogromna masa građana šetala je ulicama u znak protesta. Tadašnja vlast je putem medija pokušavala da oda utisak da je u zemlji sve u savršenom redu, te je na sve načine ometala medijsko izveštavanje o protestima, što u režimskim, što u opozicionim medijima.

Protestna šetnja je tada bila neka vrsta skretanja pažnje na činjenicu da je dobar deo stanovništva protiv aktuelne vlasti, te su otuda takvi protesti imali odliku karnevalskog spektakla – pištaljke, bubnjevi, lupanje u šerpe, transparenti, zastave, bedževi, itd. Iako su pištaljke i drugi rekviziti protesta ’96/97 bili prisutni i tokom studentske pobune 2006, većini studenata bila je smešna pomisao da se za ostvarenje svojih socijalnih zahteva bore duvajući u pištaljku. Čak i dok su studenti iz 2006. šetali ulicama presudno pitanje za njih bilo je kako radikalizovati proteste – šta blokirati i zauzeti – Rektorat, fakultete ili Ministarstvo prosvete.

Studenti ’96/97 priključivali su se postojećim protestima opozicionih političkih partija, služeći im kao podrška, a 2006. godine same političke partije, iz jasnih stranačkih interesa, nametale su svoju finansijsku i organizacionu pomoć već postojećim protestima. Zavedene ranijim iskustvima sa studentima, sve od reda bile su zbunjene time što ih pobunjeni studenti olako i sa prezirom odbijaju. Tim povodom simboličan je događaj 22. novembra 2006. kada su dvojica učesnika studentskog protesta ’96/97 Čedomir Jovanović i Čedomir Antić doživeli da budu izbačeni sa Filozofskog fakulteta, koji su studenti istog dana okupirali i blokirali ulaz svima osim studentima. Pomenuta dvojica su po okončanju studentskog protesta ’96/97 postali članovi političkih stranaka, što je bilo sasvim očekivano i prirodno s obzirom na to da su studentski protesti u kojima su oni bili viđeniji učesnici bili borba vođena u interesu političkih partija, a ne zarad ostvarivanja socijalnih prava studenata ili građana.

Nakon blokade Filozofskog, usledili su pregovori i sastanci sa dekanima fakulteta i novim rektorom, i niz komičnih scena. Na primer, studenti Fakulteta likovnih umetnosti javili su mi da je dekan nakon pregovora sa njima uzeo tri dana bolovanja. Rekao je da mu je do sad nos bio iznad vode, a da je sad zbog njih potonuo. Dekan Arhitektonskog fakulteta je izveštaj o finansijskom poslovanju proglasio „poslovnom tajnom“ i odbio da ga preda studentima nazvavši ih komunistima. Rekao je da će rado izaći studentima u susret ukoliko je potrebno da se zamene sijalice na fakultetu. Sijalice je spominjao i prodekan za finansije mog, Filološkog, fakulteta. On, naime, tvrdi da svake večeri ide i gasi svetla po učionicama, jer „rasipni studenti ne znaju da štede“. Neko je predložio da idemo za njim i palimo svetlo. Od istog prodekana sam optužen da sam nevaspitan jer sam bez pitanja čitao odbijen zahtev za smanjenjem školarine neke studentkinje čiji je jedini izvor prihoda u porodici majčina invalidska penzija od nekih 8.000 dinara. S tim parama ne može ni da se preživi, a kamoli da se plaća školarina! Drugi prodekan nam je rekao da nećemo mi praviti socijalizam preko njegovih leđa (a mi mu samo tražili finansijski izveštaj). Neće ni on praviti slobodno tržište preko naših leđa, bio je naš odgovor. Još nam je rečeno da je u interesu nas budžetskih studenata da postoje samofinansirajući studenti. To me je podsetilo na osnovnu školu koju sam pohađao u mom rodnom selu kod Kragujevca. Učitelji su prutom tukli nemirniju decu po dlanovima govoreći nam da je to za naše dobro, ali mi nismo shvatali šta je dobro u dlanovima ukrašenim ožiljcima.

Poslednje noći blokade na moj predlog gledali smo film „The Wall“. U filmu se govori o tome kako brojni ožiljci koje ljudima nanosi društvena nepravda od njih stvara degradirana bića. Nepravda je podnošljivija dok god joj se protivimo. Tokom studentskog protesta 2006. dosta ljudi se uključilo u zajedničku borbu protiv nepravdi. Tu borbu treba nastaviti.

Milenko S, student Filološkog fakulteta

 

Sledeći segment: Osporavanje i odbrana protesta