Blokada Rektorata

Prethodni segment: Šetnja studentske solidarnosti

 

Rektorski savet Konferencije univerziteta Srbije (KONUS) je 20. oktobra doneo odluku kojom je ustanovljeno da postoji ekvivalencija između VII-1 stepena stručne spreme po ranijim propisima i akademskog naziva „diplomirani – master“ koji je uveden novim Zakonom o visokom obrazovanju. Kada se ova vest pojavila u medijima prvi su se pobunili dekani najuticajnijih društvenih fakulteta. Oni su izdejstvovali da se konačna odluka o ovom pitanju donese na sednici skupštine KONUS-a, koja je zakazana za 6. novembar. Sumnjajući u dobre namere sazivača ovog sastanka, studenti su organizovali protest na Platou koji je počeo sat vremena pre početka sednice KONUS-a.

Pošto je vreme bilo prohladno, logistički tim protesta pripremio je kazan od 50 litara, u kome je u nekoliko navrata pripreman vruć čaj. Dva sata posle početka skupa protest se organizovano premestio sa Platoa u dvorište Kapetan-Mišinog zdanja, pod prozore sale u kojoj se održavala sednica. Ulazeći u dvoršte studenti su uzvikivali „Lopovi! Lopovi!“, a ubrzo je prebačeno i ozvučenje. Dvorište je ukrašeno mnogim transparentima, među kojima su se isticali: „Čiji su naši fakulteti?“, „Diplomirani = Master“, „Šta će mi viza kad nemam da platim?“ i „Profesori, koliko ste vi platili školarinu?“.

Posle više od četiri sata od početka sednice studentima je dojadilo čekanje, pa su ušli u Rekorat i popeli se do sale na drugom spratu u kojoj se održavala sednica. Sednica KONUS-a se završila bez jasnih zaključaka, nikakva odluka nije donesena. Kada su rektori, dekani i drugi delegati KONUS-a izašli iz sale, studenti su tražili da im se saopšti kakva je odluka donesena. Pošto su delegati KONUS-a odbili da studentima saopšte kakvu su odluku doneli, studenti su blokirali stepenice i odlučili da im ne dozvole da izađu iz zgrade. Dekani su najpre pretili, a zatim počeli da mole studente da im dozvole da prođu. Tek kada je tadašnji rektor Univerziteta u Beogradu, Dejan Popović, pozvao studente da uđu u svečanu salu i razgovaraju sa njim, nakon četrdeset minuta blokade, studenti su dozvolili ostalim rektorima i dekanima da odu.

Razgovori između studenata i rektora trajali su oko dva sata, nakon čega su se studenti premestili na Filozofski fakultet, gde je oko 20h održan studentski zbor i organizacioni sastanak. Bilo je jasno da rektor i dekani nemaju razumevanja za zahteve studenata i da će biti neophodno radikalizovati protest da bi nadležni lakše shvatili da postoje ozbiljni problemi na Univerzitetu i da bi se aktivno uključili u njihovo rešavanje.

 

SMS sa KONUS-a

SMS poruke koje je jedan od studenata koji su prisustvovali sednici KONUS-a slao svojim kolegama i koleginicama koji su bili okupljeni u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja:

(13:22:44) Počinje 5. tačka!

(14:06:23) Buka se super čuje!!!

(14:07:25) Svi se osvrću okolo!

(14:10:40) Počinju da se bune i da traže odlaganje sednice, jer ne mogu da rade dok ih studenti nazvaju lopovima!

(14:11:44) Potpuno su se uznemirili!

(14:13:44) Sada ih već hvata panika! Treba ovo da vidite!!!

(14:45:07) Evo počinju da govore predstavnici studenata. Prvo devojka sa Filološkog, pa Aranđel.

(15:33:18) Ljudi, sačekajte kraj sastanka! Valjda neće biti duže od 40-ak minuta. Malo su ga odužili!

(15:45:56) Aranđel je završio za sada. Školarine nije pominjao, mada će verovatno još da se javlja za reč.

(16:12:45) Situacija se trenutno ne razvija dobro. Pokušavaju da ućutkaju predstavnike studenata!

 

Kako je izgledala blokada Rektorata?

Staša: Ja sam bila toliko besna tada, da ne mogu da ti objasnim šta sam tad osećala. Bila sam sa svojoj najboljom drugaricom i njenim dečkom. U trenutku kada su izašli dekani i rektori, i kada su ljudi počeli da ih guraju, ja sam se osećala snažno kao taj dečko, gurala sam ih i nisam dozvoljavala da prođu…i bila sam besna, besna, besna… Posebno sam se razbesnela kada sam ih videla kako izlaze jer je bilo ocigledno da im uopšte nije bitna ta odluka. Tad smo svi super reagovali, i zbog toga mi je jako drago. Svaki put kada je pred nama bila neka malo opasnija situacija studenti su bili jako solidarni i bili su jako svesni svega. Meni je bilo super kada su svi odjednom rečima nasrnuli na dekane, znači, ne fizički nego rečima. Ja tad nisam znala kako izgleda rektor, on se tu dobro snašao i pozvao nas u svečanu salu, to je bio jedini način da se on snađe. Da je drugačije reagovao mislim da bi samo izazvao još veći bes studenata i da bi došlo do fizičkog obračuna, jer su svi bili stvarno besni.

Milenko: Znači, protest je trajao nekih šest sati, prvo na Platou, pa smo se prebacili u baštu Rektorata. Na kraju smo ušli u Rektorat da bismo saznali koja je odluka. I ne samo što smo ušli… Znači, preko dvesta ljudi.

To je bilo baš dobro… Uzbuđen si zbog dešavanja, zato što smo po prvi put pokazali da studenti mogu da imaju neku sopstvenu snagu koju mogu da iskoriste boreći se za svoja prava. Zanimljivo je što se sve to desilo spontano i što je glavni razlog za ovu blokadu bio taj što oni nama nisu ni hteli da saopšte koja je odluka doneta na sednici, nego su onako bahato došli i rekli nam da se sklonimo ili šta već, a mi smo okupirali stepenice. I pregovori su trajali nekih pola sata, čini mi se… ako ne i duže.

Nemanja: To je jedan veliki, stvarno veliki uspeh protesta – to što smo uspeli da ljude održimo na mestu nekih dobrih pet sati. Retko koji protest proteklih godina je to uspeo. U dvorištu Rektorata je bilo hladno, ljudi nisu imali šta da rade. Bilo je užasno dosadno. Pili smo čaj, to nas je držalo malo okrepljenima. Skandirali smo onako sporadično. Posle ne znam koliko sati čekanja, ljudima je jednostavno dozlogrdilo da čekaju na odluku nekih tamo gore i, jednostavno, odlučili smo da uđemo tamo da vidimo zašto dave i gnjave. Onda je bio jedan jako zanimljiv incident kad su profesori hteli da siđu, a mi smo blokirali izlaz. Hteli smo da znamo šta se unutra dešavalo i da to čujemo od njih, a ne iz medija ili od naših predstavnika, nego baš od njih. Hteli smo da čujemo i njihovu stranu. Na to je rektor Beogradskog Univerziteta poludeo, a profesor Pravnog fakulteta Sima Avramović zamalo nije doživeo infarkt. Bilo nam je žao, pa smo ga pustili, što se kasnije ispostavilo kao greška. On se kasnije pokazao kao teško đubre, što je potvrdio svojim izjavama.

Posle smo ušli u svečanu salu Rektorata. Ima jedan jako zanimljiv detalj u vezi tog dešavanja u svečanoj sali. Tadašnji rektor Dejan Popović nas je sve vreme davio i gnjavio sa nekim zakonima, nekim pravnim odredbama itd, a kad mu je jedan student rekao da nije problem u tim zakonskim odredbama nego da on ima 500 dinara za sledećih nedelju i po dana. Rektor je na to zaćutao i promenio temu. Apsolutno nije bio kompetentan. Nije znao šta da mu kaže. To pokazuje koliko su oni vanzemaljci u odnosu na nas. Koliko nemaju dodira sa objektivinim socijalnim uslovima, sa životom u Srbiji.

Vlatko: Ta sednica je bila specifična zbog dnevnog reda. Na dnevnom redu je bilo pitanje izjednačavanje statusa diplomiranih i mastera. Zbog toga je ta sednica počela vrlo napeto. Jasno se videlo da među rektorima, dekanima i ovim drugim delegatima univerziteta u Srbiji, koji su članovi KONUS-a, postoje duboka neslaganja. To se videlo još pre početka sednice kad su izbili problemi oko utvrđivanja dnevnog reda. Ljudi koji su došli sa društvenih fakulteta kojima je najviše odgovaralo da se zvanja ne izjednače, su čak hteli da skinu tu tačku sa dnevnog reda. Oni nisu bili svesni koliko bi to mogao da bude loš potez i kako bi to mogli da odjekne među studentima koji su se u tom trenutnku okupljali. Da su imali većinu i da su uspeli da to izvedu prilikom formulisanja dnevnog reda, mislim da bi studenti odmah upali u Rektorat, da nikakva sednica ne bi ni bila održana, da bi blokada bila mnogo radikalnija, da bi možda bilo i nasilja.

Oni su čuli uzvike studenata u jednom momentu. Ta tačka još uvek nije bila na dnevnom redu. Oni su to čuli i u tom trenutku su počeli da bivaju zabrinuti. Neki profesori su počeli da se meškolje kad su čuli uzvike: „Lopovi! Lopovi!“. Pojedini su se javili za reč, prilično napeto, prilično histerično, pomalo panično. Neki su hteli da se tada ova tačka skine sa dnevnog reda. Neki su hteli da se prekine sednica. Neki su tvrdili da sednica mora da se prekine i da takvo važno pitanje ne može da se raspravlja pod pritiskom. Dekan Fakulteta političkih nauka, Podunavac, je došao za govorincu i reagovao na te uzvike jako emotivno, pomalo histerično. Podunavac je reagovao na „Lopovi! Lopovi!“. Replicirao je na uzvike koji su se čuli sa ulice, govoreći bukvalno ovako: „Ja moram da reagujem na ovo. Ja sam Milan Podunavac. Ja sam dekan FPN-a u Beogradu. Ja nisam lopov.“ Da li je on lopov ili nije, mislim da najbolje mogu da ti kažu studenti FPN-a.

Sve u svemu, oni su histerično reagovali, ljudi sa Političkih nauka, sa Pravnog fakulteta, sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Ostatak rektora i dekana su čak pomalo i podsmešljivo gledali ove najpaničnije profesore i bili su apsolutno za nastavak sednice govoreći da imaju odgovornost da raspravljaju o tom pitanju, da ne mogu da se skrivaju iza priče o nekakvim pritiscima. Ovima je to bilo nezgodno, ali su imali svoje mehanizme da tokom rasprave o toj tački dnevnog reda maksimalno koriste razne retoričke trikove, da maksimalno odugovlače, da menjaju teze. Tako da na kraju nije doneta nikakva odluka. Mnogi argumenti su tu iznešeni. Tu su bili i neki studentski predstavnici. Neki od njih su spremili izuzetno elaborirana izlaganja o tome zbog čega treba ići u pravcu izjednačavanja ovih zvanja. Međutim, predstavnici fakulteta koji su u celoj stvari imali najviše interesa su se pripremili da po svaku cenu spreče donošenje odluke koja bi išla na njihovu štetu. Tako da na kraju nikakva odluka nije donesena.

Šta se dalje dešava. Oni završavaju sednicu i pakuju se da krenu, kad se suočavaju sa neprijatnom scenom. Ja sam bio na licu mesta i video sam kolika je gužva, video sam da su stepenice blokirane i da ovi pokušavaju da se probiju. Sve je bilo zakrčeno, praktično nije moglo više da se prođe ni napred ni nazad u uskom hodniku, pred stepenicama na izlasku iz sale. Oni su bili zapanjeni, potpuno zatečeni. Nisu očekivali da nešto tako može da im se desi. Studenti su zauzeli celo stepenište i veliki deo donjeg hodnika. Oni su bili bukvalno blokirani. Oni među njima, koji su bili u prvim redovima, su mogli da sa terasice pored sale vide šta se tu zaista dešava, koliko tu ima studenata, da je zapravo sve prepuno.

Nikola: Bilo je naelektirsamo. Upad je izvršen tako što sam ja prišao Tadeju i rekao mu da moramo da upadnemo. I onda je on rekao ljudima na mikrofon: „Ljudi, mogli bi malo da upadnemo, ovo nigde ne ide. Šta mislite o tome?“ Onda su svi ljudi rekli: „Daaa!“, i onda smo ušli. Mislim, svi su bili zbunjeni, osim Nemanje koji je video strelice i putokaze kako doći do KONUS-a. On je rekao: „Ljudi, pokazali su nam gde da idemo. Samo treba da pratimo ove strelice.“ Onda smo svi otišli gore.

Onda je na hodnik izašla neka sekretarica koja je počela da plače i tada smo se zaustavili na međuspratu. Sačekali smo dok nisu izašli dekani, i tad je nastalo guranje, psovanje sa pripitim dekanima. Bio sam u prvim redovima, ali ne znam kako da opišem taj krkljanac. Dakle, studenti su bili potpuno nagurani u tim prvim redovima. Oni iza nas su nas gurali odpozadi, a dekani su nas gurali sa druge strane. Bili su jako agresivni. Jedan je tvrdio da mora da ide na neki pregled pa nas je gurao, laktao. Neki su psovali dekane.

Većina studenata koji su bili dole od trećeg reda pa na dalje su bili za to da se ovi ne puste i većina onih koji su govorili sa njima u prvim redovima su bili za to isto. Međutim, neki su na moljakanje dekana raznežili svoja srca i tako, malo po malo, dekani su pušteni. Mislim, pušteni su tako što je rektor obećao da će da nas primi da razgovaramo. Mislim da je to bila greška, trebalo ih je još tu držati. Ja sam bio za to da se upadne na sednicu još pre nego što se završila, ali ta sekretarica je plakala i bila je pred paničnim napadom. Ja mislim da je većina bila za to da se upadne na tu sednicu, ali raznežili smo se zbog sekretarice. Ona žena ništa nije bila kriva.

Mirjana: Bila sam u prvim redovima. Rektor je zavlačio, muljao… Bilo je bezveze dok smo čekali na odluku. Inače, kad smo upali bilo je strava.

Tadej: Meni je neko prišao i rekao: „Daj da upadnemo unutra, smrzli smo se ovde. Idi do mikrofona i reci da ulazimo unutra“. Ja sam to i uradio, i svi su uleteli u Rektorat. Ja tad nisam odmah ušao jer sam ostao da pomognem da se odnese ozvučenje. U stvari, ušao sam samo na tren, u trenutku kad je bila dreka, ali nisam mogao da se probijem do gore zato što je bilo prepuno. Čuo sam da se ljudi gore prepiru i psuju sa dekanima. Oni koji su bili dole bili su manje-više ćutljivi. Onda sam ja skroz odozdo počeo da vičem. Počeo sam da psujem, da vičem i da skandiram „Lopovi! Lopovi!“. Onda su svi ostali prihvatili to, gomila ljudi je počela da se dere, da skandira.

Joca: Ljudi su na kraju jednostavno popizdeli, nisu mogli više da se mrznu napolju i uleteli smo u Rektorat. Posle toga, naravno, dekani su popizdeli isto kao i rektor. Dobili su verovatno nervne napade. Pitali su nas: „Šta vi, ustvari, hoćete?“, a mi smo skandirali: „Odluka! Odluka!“. Na kraju su nas primili u svečanu salu, gde su pokušali da nas zavaraju raznim praznim pričama. Dok smo ih držali blokirane, dekan nekog fakulteta, ne znam kog, mi se žalio kako ima slabu bešiku,  kako ne može da ode do WC-a zbog blokade. Kazao je da je njegova ćerka isto pala sa budžeta i da mora da plati školarinu.

Nataša: Nisam bila u samom Rektoratu, bila sam ispred. Sa jedne strane sve to mi je delovalo malo čudno, a sa druge strane jasno je da se tako postižu stvari u ovoj državi, tako da opravdavam potpuno. Ako oni neće da izađu da pričaju sa studentima, onda mi moramo da uđemo da pričamo sa njima, na njihov način i na njihovom nivou.

 

„Besplatnost“ školovanja i odnos države i Univerziteta

Debata koja je vođena 6. novembra između studenata koji su upali u zgradu rekorata i rektora Dejana Popovića nastavljena je narednih dana među studentima, između ostalog i preko diskusione mailning liste protesta. Ovde prenosimo odlomke debate vođene na toj listi.

Natalija: Ispada da samo bogati u ovoj zemlji mogu da imaju pravo da steknu obrazovanje i stručnost. To je čista diskriminacija po ekonomskoj osnovi. Kako je moguće da na Filozofskom fakultetu školarina košta 86.000 dinara, a da u isto vreme na jednom potpuno privatnom fakultetu kao što je „Megatrend“, koji nema ni svoju zgradu ni prostorije, pa mora da ih uzme negde u zakup, školarina košta 900 evra. Može li neko to da mi objasni?

Hoću da nam dekani, rektor i ostala „relevantna/stručna“ lica objasne ovu paradoksalnu ekonomsku pojavu. Ja hoću da platim, ali da vidim sta plaćam, pa ako se ispostavi da nema potrebe da toliko plaćam, onda hoću da se spusti cena moje školarine.

Da li se slažete sa mnom?

(e-mail poslat 8. 11. 2006. na diskusionu listu Studentskog protesta)

Ana: Ja se uopšte ne slažem sa tobom po pitanju školarina, i odmah ću obrazložiti zašto. Dakle,  pitanje obrazloženja cene školarina za njih nije sporno. Oni mogu, s obzirom na činjenicu da država vrlo malo izdvaja iz budžeta za obrazovanje, da popišu listu troškova počev od komunalija, preko troškova za profesionalno usavršavanje kadra do plata celokupnog osoblja i da nam time za dve sekunde zapuše usta. Prvo, obrazovanje bi moralo u celosti da bude besplatno, jer je ono u prvom redu javno dobro, a ne privatna stvar, a u drugom redu stoji činjenica da se našim roditeljima decenijama odbijalo od plate za prosvetu i da je sada taj novac pokraden. Ali, pošto ima studenata koji se ne bi složili sa ovakvim stavom, formulisan je zahtev za smanjenjem školarina za 50%. Dakle ne za obrazloženje školarina, nego za smanjenje školarina!!! Mi treba da zahtevamo da se ustanove jasni kriterijumi za utvrđivanje cene školarina. Pri tom treba da insistiramo na tome da se uzme u obzir socio-ekonomski položaj onih najugroženijih na tržištu rada, čija je plata 8.000 dinara, i koji ni u ludilu ne mogu da priušte svojoj deci (ili sami sebi!) fakultetsko obrazovanje na samofinansiranju. Dakle, treba shvatiti da za većinu u Srbiji danas, pitanje plaćanja nije stvar volje, već stvar mogućnosti, ili bolje, nemogućnosti!!!

(e-mail poslat 8. 11. 2006. na diskusionu listu Studentskog protesta)

Luka: Da bismo izbegli konfuziju oko toga šta je „besplatno“, a šta nije, i ko je tu podbacio u svojim obavezama…

1. Ljudski rad nije besplatan, ljudski rad se plaća. Zaposleni na fakultetima (nastavno i nenastavno osoblje) su ljudi, zato moraju biti plaćeni za svoj rad.
2. Održavanje nastave samo po sebi predstavlja trošak. Struja, voda, telefon, grejanje, hemikalije, eksperimentalne životinje, kadaveri, boje, lakovi… Troškovi su različiti, ali troškovi svuda postoje.
3. Država Srbija (Skupština, Ministarstvo prosvete i sporta, Ministarstvo nauke i Ministarstvo finansija) je zapostavila ustanove koje je ta država osnovala. Država Srbija ne ispunjava svoje finansijske obaveze prema fakultetima.
4. Zbog nedostatka građanske hrabrosti, uprave fakulteta se mahom nisu obratile javnosti i studentima i obrazložile svoje finansijske probleme. Umesto toga, okreću se „dežurnim krivcima“ – samofinansirajućim studentima, i pokušavaju da od njih uzmu što veću količinu para.
5. Dolazimo do apsurdne situacije da studenti ulaze u konflikt sa sopstvenim akademskim ustanovama, jer država ne daje novac tim akademskim ustanovama. Preko kičme i novčanika studenata krpe se rupe u državnom budžetu.
6. Jedan od načina tog „krpljenja rupa u budžetu“ je otvaranje pitanja priznavanja VII-1 stepena stručne spreme („diplomirani“) kao „master“ zvanja. Poslodavci treba da prihvate kao jednako kvalifikovane ljude sa zvanjem „diplomirani“ i „master“ (predlog KONUS-a, usvojen na sednici pred kojom smo protestovali) i, samim tim, im plaćaju jednake doprinose (zdravstveno, socijalno…). Sa druge strane, rođeni fakulteti ih ne prihvataju kao jednako kvalifikovane (o ovome će KONUS raspravljati na sledećoj sednici svoje skupštine), već im nude i naplaćuju „doškolavanje“ za „master“ zvanje.

Dakle, „besplatno obrazovanje“ je pogrešna formulacija, ali je efektno kao parola. Ne bih voleo da u budućnosti ja budem primoran da ja nekome držim „besplatne“ časove – bilo to u osnovnoj školi, ili na fakultetu.

Država ne ispunjava svoje obaveze prema svojim fakultetima. Dekani nisu pozvali studente da zajedno od države zahtevaju novac koji im pripada (a imali su priliku, pozvao ih je premijer Koštunica da im objasni zašto treba da pozovu studente i ostale građane da izađu na ustavni referendum – ne čujem da se neko oglasio tim povodom)…

(e-mail poslat 8. 11. 2006. na diskusionu listu Studentskog protesta)

 

O master studijama od jednog master studenta

(Pismo poslato na listu studentskog protesta, 14. novembra):

Mislim da je potrebno da studenti koji protestvuju čuju nešto o tome kako teku i kakvog su kvaliteta master studije, barem što se tiče Filozofskog fakulteta.

Kad su najavili u septembru da su raspisali konkurs za potpuno reformisane postdiplomske studije i izložili njihov program (jednogodišnje trajanje, efikasna nastava -– obavezna i aktivno koncipirana – sa sistemom bodovanja i gradivom očišćenim od viška nepotrebnih stvari, praktičan rad kao podloga za pisanje istraživačkog rada) dobila sam želju, i s entuzijazmom se spremala da ih upišem uviđajuci da ću dobiti ono što niko od diplomiranih na Filozofskom fakultetu nikad nije dobio na studijama – praktično znanje, iskustvo još potkrepljeno teorijskim radom.

Međutim, evo prođe mesec dana od kad sam upisana i sad ću vam reći šta je od obećanog, lepo upakovanog „predizbornog“ programa za master studije ostvareno u praksi.

Skoro ništa. Do sad sam imala samo 2 stručna predavanja kod mentora. Izborne predmete još nisam dobila, a i moj mentor očito nema vremena i volje da se pozabavi konsultacijama, da me uputi gde i kod koga da odem radi dogovora i razgovora o tim predmetima. Praksu još apsolutno niko nije ni pomenuo. A vreme curi. Mi imamo samo godinu dana na raspolaganju da položimo sve ispite (ponavljam, još nismo ni dobili izborne predmete i počeli da ih slušamo, a kako ćemo ih spremiti, nek bog vidi). Sve se na kraju svelo na to da predavanja i nisu obavezna (kao što je pisalo u programu da su obavezna, koncipirana da pomognu studentu da što efikasnije savlada materiju, ne zbog ispita nego, pre svega, zbog završnog praktično-istraživačkog rada), a i profani gledaju da ih ne smaraš mnogo, mada će svako od njih dobiti pare koje moramo svi (nema nijednog studenta koji je upisan na budžetu – nemojte da vas lažu, Ministarstvo prosvete nije dalo ni dinar za master studije, one su isključivo samofinansirajuće) da im platimo, jer tobože rade sa nama.

Toliko za sada o master studijama koje su formalno počele pre mesec dana. Ispada da su profani bili primorani da stare postdiplomske svedu na godinu dana, i očigledno nisu uspeli u svojoj reformi. Ne mogu se dobiti kvalitetne studije kakve su oni zamislili sa ovakvim, starim, konzervativnim i još uvek trulim sistemom studiranja.

Naravno, niko još nije obrazložio na osnovu čega boduju na svim fakultetima godinu studija 60 poena. Na osnovu kog kriterijuma? Opterećenosti gradivom? Pa nek izmere više tu opterećenost brojem poena. ’Ajde da vidim tog vajnog matematičara koji će uspeti da dokaže da baš na svakom fakultetu godina studija iznosi 60 bodova.

Toliko od mene. Moramo da se izborimo za svoja prava. Svi ti koji nama sad unižavaju diplome studirali su po starom dobrom „socijalističkom“ sistemu na račun svih građana ove zemlje, na budžetu, i bubačenjem/šlihtanjem uspeli da ostanu na fakultetu.

Natalija

 

Sledeći segment: Sastanak sa rektorom i dekanom Filozofskog