Blokada Filozofskog fakulteta – jedno viđenje

Prethodni segment: Protest u Novom Sadu

 

Šestodnevna blokada Filzofskog fakulteta, koja je trajala od 22. (17h) do 28. (16h) novembra, predstavlja višestruki presedan u istoriji Beogradskog univerziteta. Lišena bilo kakvih veza sa političkim partijama, lobi grupama, bilo kojim centrima moći, čiji interesi bi eventualno mogli makar delimično i trenutno da se podudare sa studentskim, štaviše, direktno i otvoreno ih odbivši od sebe, ona je inaugurisala jedan drugačiji model studentskog organizovanja blisko povezan sa drugačijim poimanjem politike studenata i studentkinja koji/e su bili/e njeni/e inicijatori/ke.

Kako je sve počelo

Nakon šestonedeljnih protesta, 22. novembra na platou ispred Filozofskog fakulteta, organizovano je protestno okupljanje. Na istom mestu su se srele dve struje: s jedne strane organizatori studentskog protesta „Dole školarine!“ – neformalna, samonikla studentska inicijativa – sa svojim pristalicama, i sa druge, registrovane studentske organizacije (Studenstka unija Srbije, Savez studenata Beograda, Udruženje studenata sa hendikepom) uz svesrdnu pomoć NVO „Biro“, sa svojim članstvom i simpatizerima/kama. Mimo uobičajenih razlika u zahtevima, tj. naglasku na pojedine protestne zahteve – gde je prvopomenuta inicijativa ispred svega stavljala smanjenje visine školarina i svih taksi za 50%, tj. socijalni kontekst svoje borbe, dok je druga isticala izjednačavanje starih diploma sa novim master diplomama – dve struje studentskog protesta bile su obojene još jednom, po svemu sudeći, važnijom razlikom.

Naime, skup studentskih organizacija zajedno sa udruženjem građana „Biro“ – front grupom Liberalno-demokratske partije – angažovao se na obeležavanju desetogodišnjice studentskog protesta koji je, između ostalog, inaugurisao dva Čedomira u javni politički život Srbije (pre deset godina zvali su ih Čeda Seks i Čeda Anti-seks). Nesposobna u animiranju kolega, rukovodstva studentskih organizacija su se nadala da će veterani studentskih protesta iz ’96. i prisećanja na njihova prvoboračka iskustva napumpati vetar u smlaćena jedra njihovih nelegitimnih i jalovih organizacija, te biti podstrek daljim protestima. Sudeći na osnovu svega prikazanog, radilo se o oportunom spoju trenutnih potreba tekućeg „master” protesta sa predizbornom kampanjom (pre svega koalicije kojom rukovodi LDP) i nostalgičnih sećanja na dane građanske neposlušnosti Miloševićevom režimu iz druge polovine 90-ih.

No, sasvim izvesno – iako je manje-više izostala eksplicitna potvrda za to – ovo krilo studenstkog protesta, opšte uzev, na liniji je tzv. „demokratske Srbije“ čiji je politički horizont zasvođen zastavama EU, NATO i neoliberalih reformi, te stoga suštinski jaše na istom talasu kao i vlada i čelnici BU. Sa druge strane je, takođe neizrečeno a ipak svakome iole zainteresovanom sasvim jasno, levičarsko utemeljenje onog dela protesta čiji je naslovni slogan “Dole školarine!”. I to ne samo u kvalitativnom smislu prirode protestnih zahteva i načina organizovanja, već i u direktnom političkom zaleđu jezgra njegovih organizatora/ki.

Drugim rečima, iako je sam protest iz oba svoja središta slao poruku o čisto studentskom angažmanu, nedvosmisleno je bilo različito političko utemeljenje, politička kultura, njegovih nosilaca/teljki. Ujedno, upravo ta vrsta podele po prvi put nakon dugog niza godina stavlja u klinč liberalno-demokratski blok sa radikalno levim oponentom, hronično odsutnim sa političke scene Srbije. U tom smislu, sve ono što je usledilo, može se s pravom smatrati istorijskim događajem.

 

Blokada

Taman tu negde kada su se u četvrtak, 22. 11. oko 16h „masteri“ spremali da počnu sa svojom protestnom komemoracijom upregnutom u predizbornu kampanju, družina koja je predvodila drugo krilo studentskog protesta se uskomešala. Kroz masu je prostrujala priča o blokadi fakulteta. Već neko vreme u opticaju, ta ideja je zbog različitih procena u pogledu njene izvodljivosti i svhrovitosti  – ali i zbog poprilične apatičnosti među opštom studentskom populacijom – u više navrata napuštana. Sada, u novim okolnostima, u uzavreloj atmosferi latentnog sukoba sa predstavnicima/ama studentskih organizacija i „Biroa“, neko je smatrao da je došlo vreme da se ponovo aktuelizuje mogućnost blokade. Sa uverenjem da će se o tome raspravljati, oko jedne polovine okupljenih studenata/kinja ušlo je u fakultetsku zgradu.

Nakon što je prošao kratak period neizvesnosti a ljudi postali svesni, saživeli se sa činjenicom da su učesnici blokade Filozofskog fakulteta. Atmosfera je živnula i odjednom je sala 101 postala prava košnica prepuna protestne euforije. Pribojavao sam se zavodljivo dobre atmosfere. Jednostavno, ukoliko su inicijatori blokade bili pod uticajem dinamike svojih pritajenih sukoba sa „masterima“ i na taj način takoreći bili u „u balonu“ sopstvene perspektive, koja ih je navela da na prečac donesu odluku o pokretanju blokade, pitao sam se nismo li sada svi u nešto većem mehuru od učionice za koju nije potreban preterano veliki broj ljudi pa da se u njoj napravi varljivo vrela atmosfera, mehuru koji bi se mogao rasprsnuti čim iz nje izađemo.

 

Prvi rezultat blokade: političari, napolje sa fakulteta!

Međutim, stvari su se odvijale neočekivano dobro. Prepuni/e elana studenti/kinje su krenuli/e sa faktičkim uspostavljanjem blokade. Prve večeri, u četvrtak 22. novembra, to je značilo manje-više preuzeti kontrolu nad ulaznim vratima, a od 20 časova i nad čitavim delom zgrade koji je namenjen za održavanje nastave.

Verovatno bi sve proteklo bez ikakvih incidentnih situacija da se te večeri političari nisu pojavili na fakultetu, za šta direktnu odgovornost snosi dekan Aleksandar Kostić. Onog trenutka kada su ih učesnici/e blokade spazili unutar fakulteta došlo je do spontanih i gromoglasnih povika: „Napolje! Napolje!“. U potpunoj panici, najpre se Čedomir Antić (G17) sjurio niz stepenice pokušavajući da koliko-toliko popravi situaciju u kojoj se našao. Dok je bežao, s tri prsta proturena preko ramena i na brzinu smandrljanim povicima: „Srbija!“, i „Bando komunistička!“, svi smo se dobro nasmejali.

Odmah pošto je odmaglio Čeda Anti-seks, sa sve detetom u naručju i naoružanim obezbeđenjem pojavio se i Čedomir Jovanović. Studenti/kinje nisu časili/e časa da ga pozdrave istom merom. „Napolje! Napolje! Lopove! Napolje!“ orilo se fakultetom. Očigledno potpuno zatečen fijaskom pokušaja iskorišćavanja fakulteta za svoju predizbornu kampanju, ali i okuražen prisustvom svog naoružanog obezbeđenja, Čeda Seks je verbalno i fizički nasrnuo na studente/kinje (pitam se da li je takvom praksom zaslužio svoj nadimak?). Stameni mladi otac, junačina iz Šilerove i borac za demokratiju, „evropske vrednosti“, „part-time“ poslove i dodatno radno opterećenje, vesternističko-urbani elitizam, lepa odela i dobre frizure, nije se ustezao da psuje majku i otvoreno preti jednoj studentkinji. Baš onako srpsko-balkanski i seljoberski, da ne kažem „radikalski“.

One koji/e bi suviše blizu prišli/e nedodirljivom Čedi obezbeđenje je „diskretno“ šutiralo, guralo i udaralo, verno štiteći bezbednosnu auru oko svog šefa. Njihovi pokreti bili su usklađeni s ciljem da u što je moguće većoj meri otklone ustisak da tu radi o fizičkom nasrtaju: odmereni udarci kolenima, nisko šutiranje do visine čukljeva, bez mahanja ili bilo kojih drugih pokreta koji bi previše skretali pažnju na ono što se dešava. Hm, da, čedo mira… seks… silovanje i SM.

A samo čedo mira i demokratije obrušilo se na studenta koji mu je poručivao isto što i drugi ali nešto glasnije – preko megafona. Raspalio je po megafonu, ali sve što je uspeo jeste da dodatno isprovocira ostale prisutne studente/kinje koji/e su frenetično uzvikivali/e: „Napolje! Lopove! Napolje!“. Potpuno poražen, u društvu svojih gorila u crnom i pod televizijskim reflektorima (najmanje dve kamere su bile prisutne na licu mesta) i sa detetom u naručju, Čeda se uputio niz stepenice, ka izlazu sa fakulteta. No, ubrzo se vratio, ovog puta bez deteta, sa novim uvredama i pretnjama. Međutim, studenti koji su kontrolisali ulaz su ostali nepokolebljivi i sve što je preostalo lideru LDP-a bilo je neslavno povlačenje.

 

Medijska manipulacija

Deset godina nakon studentskih protesta iz ’96. mnogo toga je naizgled drugačije u mejnstrim medijskoj sferi. Tačnije, mnogo toga (sve?) je ostalo isto dok su se samo zamenili akteri u pojedinim ulogama. Pre deset godina državna televizija je studente nazivala fašistima i lažno izveštavala o njihovim protestima. Pre deset godina, radio B92 je bio izvor pouzdanijih informacija i slovio za onoga ko će se u ime poštenijeg izveštavanja suprotstaviti i autokratskoj vlasti i stati na stranu buntovnika. Danas, deset godina kasnije, svedoci smo bili potpunog preokreta.

Pošto je prostrujala vest o dešavanjima na Filozofskom fakultetu, sa nestrpljenjem smo isčekivali prve reakcije u medijima. Na državnoj televiziji su emitovani prilozi koji, mada ne nužno afirmativni za pobunjene studente/kinje, nisu bili ni protiv njih. Jednostavni prilozi zasnovani na navođenju relevantnih činjenica u vezi sa tekućim događajima ostavljali su mogućnost gledaocima i gledateljkama da samostalno sude o primljenim informacijama. S druge strane, deset godina kasnije, TV B92 je pokazala svoje raskošno umeće u propagandnom iskrivljavanju istine. Deset godina kasnije, slaveći sećanje na doba borbe protiv Miloševićeve vladavine, odgovorni ljudi u B92 su nam pokazali da se jako dobro sećaju svega onoga što je radila tadašnja „TV Bastilja“. Toliko dobro da je to sećanje oživelo kroz samu njihovu praksu, naravno uz pregestikulirano kolačenje očiju i kreveljenje njihovih napirlitanih voditelja i voditeljki.

Izveštaj o popodnevnom studentskom protestu i dešavanjima koja su potom usledila TV B92 je skrojila po starom oprobanom binarnom modelu dobro-loše, crno-belo. Veći deo podužeg izveštaja su posvetili komemorativnom „protestu“ studentskih organizacija i lovaca na glasačke duše. Sve je bilo sjajno: od kvaliteta slike, tona, i kadrova, do izjava nasmejane, entuzijastične i rečite Jelene Ivančević iz Studenstke unije Srbije koja je govorila u ime „pravih“, pitomih, a opet „pobunjenih“ studenata/kinja; rečju: dobre dece. U preostalih deset posto priloga: pometnja, slab kvalitet slike i tona, komešanje i negativan „vajb“. Preko takve slike – protestvovanja protiv prisustva političara, tj. Čêda na Filozofskom fakultetu – prelepljen je samo šturi komentar koji se manje više svodi na: vređanje Čedomira Jovanovića. Ni pomena o onome što se zaista dešavalo. Osnovna novinarska pitanja: ko, kako, kada, zašto i zbog čega ostala su bez odgovora. Na taj način TV B92 se svrstala ne samo uz Čedomira, tj. LDP, već je u vidnom polju svojih gledalaca/teljki otvoreno povukla brazdu između dva studentska protesta jasno poručujući koje studente smatra poželjnim, konstruktivnim i dobrim – svojim, a koje ne.

Slično se ponovilo tokom narednih dana kada je u goste Radija B92 pozvan večiti studentski predstavnik i oportunista Srećko Šekeljić. Sa njim je vođen razgovor u studiju, dok je sa predstavnikom protesta “Dole školarine!” – Matijom Medenicom – razgovor vođen putem mobilnog telefona. Opet, kod jednog prekid, smetnja, udaljenost, „radikalizam“, a kod drugom čist zvuk, jasnoća, prisutnost, blizina, poverenje, „konstruktivnost“. A šta je taj „konstruktivni“ Nesrećko imao da kaže? Između ostalog, pokušavao je da opravda vezu studentskog protesta održanog pre deset godina sa ovim današnjim (tj. njegovim „master“ delom) preko nejasne priče o povezivanju ondašnje energije sa ovom današnjom. U zavijenoj formi Šekeljić je, zapravo, na taj način zagovarao dalje reprodukovanje upletenosti političkih partija u studentske aktivnosti koje bi, stoga, i dalje trebalo da posluže kao katalizator u stvaranju novih partijskih lidera. Pored toga, ovo je bio dokaz Šekeljićeve notorne razdvojenosti od realne situacije na terenu i nepostojanja veze sa studentskom bazom čiji je dugogodišnji predstavnik: generator energije protesta bili su socijalni kontekst zahteva na kojima počiva protest “Dole školarine!” i potom blokada, a ne patetično duvanje u zviždaljke i recikliranje slogana „Beograd je svet“. Uostalom, ono što se (prećutno ili ne) podrazumeva pod ovim sloganom – gde „svet“ čini samo njegov visoko razvijeni deo i uspešni slojevi unutar njegovih klasnih razdeoba – dodatno govori o političkoj kulturi i aspiracijama onih koji stoje iza njega. Međutim, nevidljivi za evrocentrične elitističke oči, studenti širom sveta svoje aktivnosti, svoje proteste – inicirane i zbog daleko, da tako kažem, benignijih razloga – realizuju na znatno radikalniji način od beogradskih kolega i koleginica. Ponekad to podrazumeva čak i oštre sukobe sa policijom. Međutim, svoj malograđanski kukavičluk i konformizam Šekeljić pravda gnušanjem od svakog nasilja pod koje je podveo i blokadu Filozofskog fakulteta. Evo kako on sam to obrazlaže tokom pomenutog razgovora na radiju B92:

Šekeljić: Mi zaista smatramo da blokiranje nastave jeste jedan oblik nasilja. Ukoliko bi svi studenti izašli i bojkotovali nastavu, to je druga stvar, ali blokirati nastavu i ne dopustiti da se ona odvija…

B92: Dobro, to je legitiman vid protesta.

Šekeljić: Znači, ukoliko postoji bilo kakva forma nasilja, mi se od toga ograđujemo.

Pored toga što očigledno govori rečnikom šefova, Šekeljić propušta da ponašanje države i uprava fakulteta percipira kao nasilje, što ono suštinski jeste. Ne samo iz neke radikalno anarhističke perspektive koja bi dovela do energičnog odbacivanja bilo kojeg sistema hijerahijskog ustrojstva, već iz vizure svakodnevnog društvenog života u Srbiji čiji su stanovnici/e podvrgnuti ekonomskom i socijalnom brutalizovanju, između ostalih a pre svega, od strane gore pomenutih. To Šekeljića ne interesuje. On se samo boji za svoje akademsko zvanje – jebalo ga ono – i jedino svoju sutrašnju poziciju na tržištu rada. Položaj naših roditelja, budućih generacija i nas samih – ergo srpskog društva – za njega je deveta rupa na svirali, a protest koji je tek donekle proporcionalan radikalnosti loše socijalne situacije u Srbiji on naziva nasiljem od kojeg se treba ograditi. Koliko vidim, jedina stvar koja je ovde ograđena, tj. ograničena, jeste sam Šekeljić. Stoga, njegovo tumačenje studentskog protesta zaslužuje da na krilima promaje odleprša daleko, ko zna gde.

Ovde moram da napomenem da se nešto slično dešavalo i prilikom gostovanja jednog od neformalnih lidera studentskog protesta “Dole školarine!”, Tadeja Kurepe, u emisiji „Od istine do trača“ Aleksandra Timofejeva, RTV B92, koja je prethodila blokadi Filozofskog fakulteta. Naime, uz spremnost da se „tračari“ o master diplomama do u beskraj, voditelj i autor emisije upadljivo nije hteo da dopusti da razgovor „sklizne“ ka pitanju visine školarina kao jednom od zahteva studentskog protesta, izvrdavajući razgovor na tu temu komentarima poput: „Dobro, nećemo to sad…“, i slično.

Uz sve ovo, TV B92 je bila prva koja je plasirala priču o tzv. „anarho-liberalima“ koji su napali Jovanovića i blokirali fakultet. Ovaj propagandni oksimoron skovan još odavno od strane policije biše SFRJ, te noći je volšebno oživeo na B92, da bi ubrzo mutirao u etiketu „anarho-sindikalizma“. U već postavljenoj scenografiji i podeli uloga na dobre i loše, jedna od ovih etiketa je trebalo da dodeli kvazi identitet onoj grupi studenata koji su javnosti predočeni u polumraku fakultetskog stepeništa, u sred povika i oštre gestikulacije. Sada je makar bilo lakše, znalo se na koga treba uperiti prst osude: zle anarhiste, te rušutelje bez razloga, čije ime, sejući srah, dovoljno govori samo za sebe.

A onda, onda je sasvim lako bilo zanemariti dalja dešavanja na Filozofskom fakultetu, što je TV B92 i učinila sukcesivno smanjujući dužinu priloga posvećenih ovom protestu do njihovog potpunog iščezavanja. Studenti su podvojeni u dve kolone, jednu koju čine nelegitimni predstavnici tzv. studentskih organizacija u ulozi „dobrih momaka“, dok drugu koju čine „loši momci“ – „anarhisti“, tj. obični studenti i studentkinje koji su rešili da se samoinicijativno, samoorganizovano, direktno izbore za svoje dostojanstvo i svoja prava.

Sutradan se kao po ključu oglasio Građanski savez Srbije sa saopštenjem u kome se osuđuju fašistički ispadi na fakultetu, te izvikivanje parola „Nož, žica, Srebrenica“. Dobro je da se Mićićki nije omaklo proglašavanje vanrednog stanja… Lanac gluvih telefona bio je produžen ritualizovanim saopštenjima sestrinskih NVO-a – Helsinškog obora za ljudska prava, JUKOM-a i Inicijative mladih za ljudska prava – koje su sve ovo iskoristile za još jednu, jednako ritualizovanu, osudu stepena fašizacije srpskog društva. Da se razumemo, u grubim crtama nećemo se puno razlikovati od njih u proceni stepena fašizacije Srbije i njenog konzervativnog jarma, ali kako gore pomenuti ne žele da govore o kapitalizmu, trebalo bi da nas poštede svoje priče o fašizmu. O medijskoj manipulaciji i lažima da ni ne govorimo…

 

Jebeš studentske organizacije – hoćemo studentski zbor!

Narednih dana blokade nastavljeno je sa insistiranjem na direktno demokratskom načinu odlučivanja i samoorganizaciji. Naravno, to je podrazumevalo izričito odbijanje bilo kakve saradnje sa političkim partijama koje su u više navrata sasvim otvoreno iskazale svoju spremnost da javno podrže studente. To, uostalom, ni ne čudi s obzirom da je do intenziviranja protesta došlo na samom početku predizborne kampanje. Kakogod, jednako dosledno istrajavanje na demokratskom i transparentnom odlučivanju je, pored inicijalne razlike u akcentovanju protestnih zahteva, bilo kritična tačka razlikovanja u odnosu na predstavnike registrovanih studentskih organizacija. Kako je vreme odmicalo, odlučnost i istrajnost u zahtevima učenika/ca blokade i očigledna činjenica da se na zborovima okupljalo sve više ljudi (u jednom trenutku je neko rekao da je „trenutno u zbornici onoliko ljudi koliko sve ove organizacije mogu da okupe na nivou čitave Srbije, pa čak i više od toga!“), doveli su do toga da je naprsla opna strahovanja, legalističke krutosti i skepse predstavnika/ca studentskih organizacija spram „nerealnih zahteva“ za smanjenje visine školarine: svi studenti/kinje, uključujući i zvanične studentske organizacije, otvoreno su stali uz ista tri zahteva na kojima je insistirao (i dalje to čini!) samostalni, autentično studentski deo protesta.

Punija jedra studentskog protesta i odlučna blokada Filozofskog fakulteta, i pored svog medijskog zanemarivanja, poluistina i ponekad otvorenih laži, doveli su do toga da i uprava fakulteta oštrije nastupi prema državi, otvoreno zahtevajući veće budžetske izdatke za visoko obrazovanje uz uvažavanje studentskih zahteva i stavljanje u izgled „socijalnih nemira širih razmera“ ukoliko bude propušteno da se na vreme reši ovo pitanje. Naravno, nije se do toga došlo tek tako, bez mučnih scena i više nego napornog pregovaranja sa dekanom Kostićem – čovekom premazanim svim bojama.

Posebno interesantan detalj predstavlja još jedno dostignuće radikalno demokratske prirode studentskih zborova. Naime, delegacije sa predstavnicima studentskih zborova koje su išle na pregovore sa dekanom, nisu imale stalni sastav. Delegirani su tu samo da prenesu stavove zbora i bez mandata da samostalno postižu sporazum sa drugom pregovaračkom stranom – što je inače uobičajena praksa rukovodstava studentskih organizacija – oni/e su čitav tok pregovora stavljali/e na uvid i razmatranje pred studentski zbor, gde bi se kroz glasne i ponekad haotične diskusije postizao dogovor u vezi sa predstojećim koracima. Naviknuti na dosadašnju ulogu medijatora čelnika/ca studentskih organizacija, koje je bilo lakše izdvojiti u odnosu na „bazu“ i pritisnuti do postizanja „dogovora“, dekan & co su bili vidno isprovocirani stalnom promenom sastava delegacija. Sada nije bilo Medijatora, Vođe koga bi trebalo uhvatiti za rogove, potapšati po ramenu i zgnječiti mu spolovilo uz objašnjenje da smo „svi mi na istoj strani“. Kako da ne…

Podela je bila jasna: sa jedne strane studenti, a sa druge uprava. Pored toga, studentskim „predstavnicima/ama“ je ostavljena mogućnost izbora: ili da nastave sa svojom dosadašnjom praksom i budu totalno marginalizovani/e, ili da se studentskom protestu priključe u svojstvu običnih studenata/kinja, sa čim su se oni na kraju nevoljno saglasili.

Ne mali broj studenata/kinja je sa žaljenjem dočekao kraj blokade. Ne zbog samog postizanja dogovora sa dekanom koji bi, eventualno, bio suprotan očekivanjima ili čak značio izneveravanje zbora — mada je sam dokument na osnovu kojeg je postignuta privremana saglasnost i obustavljanje blokade samo u opštim crtama na kursu zahteva protesta — već zbog same činjenice da je završen period kada su sami/e studenti/kinje upravljali fakultetom, kojeg su po prvi put zaista mogli da dožive svojim. Podvlačim: dožive svojim.

Pojedini (samo)organizacioni segmenti protesta su bili pravi primer za ugled. Na osnovu dobrovoljnih priloga pokrivani su svi tekući troškovi protestnih aktivnosti od samog početka, a tokom blokade niko nije ostao gladan i žedan. Takođe, striktno je bilo zabranjeno unošenje alkohola na fakultet, hodnici i učionice su redovno čišćeni, a kako je to u više navrata rekao Tadej Kurepa, po prvi put je na Filozfskom fakultetu bilo sapuna u toaletu.

 

Nakon blokade – borba tek predstoji

U ponedeljak, pretposlednjeg dana blokade, dekan je pokušao da izvrši dodatni pritisak na pobunjene studente/kinje. Prethodne pretnje i nastojanja pojedinih profesora da izdejstvuju intervenciju policije i hapšenje učesnika/ca blokade (koje, na svu sreću, nisu naišle na pozitivan prijem kod većinskog dela profesora/ki), dekan je začinio pretnjom otvorenog napada u javnosti ukoliko blokada bude nastavljena i u utorak. Međutim, i pored prvih znakova umora niko se nije pokolebao, a ova pretnja je samo izazvala revolt i još veću rešenost da ni u utorak ne bude nastave. Tako je i bilo. Svoju igru „toplo-hladno“, Kostić je prilagodio novonastaloj situaciji i ovog puta nam se obratio u tonu koji je bio sušta suprotnost od pretnji izrečenih u ponedeljak.

Izašao sa predlogom platforme kojom bi Filozofski fakultet trebalo da nađe zajednički jezik sa studentima/kinjama. Taj tekst zajedničke platforme bi potom bio predložen na usvajanje ostalim fakultetima na nivou BU, odakle bi se uputio apel vladi Republike Srbije za veće budžetske izdatke za visokoškolsko obrazovanje. Na taj način bi bile pokrivene neizmirene obaveze države prema fakultetima i ujedno smanjio pritisak na studente koji su, po svemu sudeći, kolateralna šteta međusobnog odnosa vlade i KONUS-a (Konferencije univerziteta Srbije). Nakon razmatranja ponuđenog teksta i njegove revizije – o čemu se, naravno, diskutovalo na zboru – usaglašena je zajednička platforma čiju su konačnu verziju pisali studenti/kinje (bilo je nužno ukoniti izvesne insinuacije i podmetanja koja je Kostić na sebi svojstven način umetnuo u tekst). Ubrzo po jednoglasnom usvajanju predložene platforme, na zasedanju Senata BU, okončana je blokada, ali ne i protest.

Na strani studenata/kinja, trenutna faza borbe podrazumeva širenje protestne zaraze na druge fakultete. Ideja je da se uz pomoć postojećeg protestnog jezgra pokrenu i osnaže nove grupe zainteresovanih studenata/kinja koji bi potom preuzeli ogovornost za dalje protestne aktivnosti na svojim fakultetima. Blokadom nekog drugog fakulteta i pratećom podrškom dosadašnjih učesnika/ca protesta trebalo bi „izvesti“ revolt sa Filozofskog fakulteta na što veći broj drugih visokoškolskih ustanova do potpune blokade čitavog Univerziteta, ukoliko to bude bilo potrebno. S tim u skladu, već su održani studentski zborovi na drugim fakultetima.

 

Na kraju – početak

Momenat samorganizovanosti, aktivizma, uzajamne pomoći i autonomije svoj zgusnuti oblik poprima tokom održavanja zborova. Mada još uvek „nerazgažen“, taj model studentskog organizovanja nesumnjivo predstavlja veliki potencijal. On negira mogućnost posredovane komunikacije između studenata/kinja i fakultetskih uprava, sprečava segregiranje među samim studentima/kinjama, poriče mogućnost manipulacije. Otuda, veoma je važno raditi na učvršćivanju njegovih još uvek krhkih temelja i uz stalno prisutnu samokritičnost usavšavati postojeća i razvijati nova praktična rešenja. A to znači da ritam tekućih aktivnosti ne bi trebalo da skrajne ili zanemari perspektive studentskih zborova niti da ih svede samo na zgodnu okolnost čiji se kapacitet ispcrpljuje sa završetkom protesta. Naprotiv, sve što se događa u vezi sa protestom “Dole školarine!” a posebno praksu studentskih zborova treba doživeti kao rađanje jednog alternativnog modela koji će nadići jalovi „parlamentarni kretenizam“ i biti stožer studentske autonomije i ubuduće.

Studentski zborovi i njihov radikalno demokratski model odlučivanja, njihova transparentnost i neposrednost, predstavljaju veliku pretnju za ušančenu birokratsku strukturu koja vlada na fakultetetima. Stoga, nipošto ne sme biti propuštena prilika da se na krilima tekućeg protesta zasnuje jedan drugačiji model organizacionog strukturiranja – drugačije politike – koji će opravdati onu odavno izlizanu i prokurvanu floskulu o Filozofskom fakultetu kao kolevci kritičkog mišljenja i podariti joj konkretan praktični produžetak.

A.P. (student Filozofskog fakulteta)

 

Sledeći segment: Intervju na blokadi Filozofskog fakulteta