Prethodni segment: Učvršćivanje pregovaračke pozicije lancima
Nemanja: Poslednje jutro je bilo užasno napeto, ljudi su polako počeli da pucaju zbog napetosti, svima je bilo jako teško, ali ubrzo smo uspeli da se konsolidujemo. Uprava je popustila i onda je onaj izlazak došao sam po sebi.
Milan: Pa onako… Bilo je tu neke sete, što bi se reklo. Na blokadi su se svi nekako zbližili, delili su te teške uslove života: malo hrane, neudobni prostori za spavanje, hladnoća i tako to. I na kraju blokade, kad je sve to prošlo, onda je ostala neka žal za tim dobrim vremenima.
Miloš: Ništa spektakularno… Nekima je to bilo negativno, ali ja mislim da je to samo završetak prve faze borbe, ali tih sedam dana – to je presedan. Tek će se u narednim godinama i decenijama shvatiti značaj tih sedam dana. Mislim da ne preterujem, ne bih da zvučim pretenciozno, to je istorijski događaj, pokazaće se tek.
Staša: Ja sam bila tako tužna, kao da me neko izbacuje iz moje kuće. Bilo mi je žao jer sam navikla na te ljude. Bilo mi je krivo, zato što sam mislila da ću većinu tih ljudi posle retko da viđam. Za vreme blokade sam se prvi put osećala savršeno na fakultetu. Baš mi je bilo lepo. I zbog ljudi koji su bili tamo i zbog organizacije i zbog samog cilja svega toga. Zato što su svi bili jako solidarni, zbog toga što je bilo super i smejali smo se i diskutovali i svađali i raspravljali o bitnim pitanjima, i tako…
Vlada: Sam kraj blokade, meni lično, pomalo bezveze, zato što ja nisam bio uopšte oduševljen tom platformom kad je izašla.
Marija: Izlazak, kada smo skidali plakate, kada je kao sve okončano, to mi je izgledalo, onako, kao… malo sam bila tužna, bilo mi je žao. Malo mi je delovalo onako tužnjikavo, ali šta da se radi…
Jelena: Pa… poslednji dan sam ja bila na barikadi, govorila ljudima da ne mogu da prođu gore, objašnjavala im šta se dešava. Mnogi još uvek nisu bili obavešteni šta se dešava.. žurili su, kao, u biblioteke, itd. Posle, kada je proglašen kraj blokade, ostali smo da čistimo fakultet, toga se sećam, i otišli smo kući. Posle je fakultet, barem meni, izgledao jako čudno. Kada sam sutradan došla na fakultet, bilo mi je jako neobično.
Sanja: Bilo je napeto. Čekamo odluku, šta će da kažu, a znamo šta sve piše… Na zboru smo svi to sastavljali, i znamo šta piše. Biće super ako prihvate, a ako ne prihvate onda se nastavlja blokada. Svi napeti, čekamo na Platou. Skupili su se i ljudi sa drugih fakulteta…
Damjan: Bilo je dobro, ali ja sam tada već bio tako umoran. To je to. Izlazimo napolje, samo sam uzeo torbu i otišao kući u roku od pet minuta. Ništa nisam sačekao. Gotovo je. Idemo kući da spavamo.
Protest održan 28. novembra na Platou, kojim je završena blokada
Jelica: Prvi utisak, nije bilo onoliko ljudi koliko sam očekivala. Mislila sam da će biti pun Plato. Mislim, nije bilo ni malo ljudi, ali to je bio moj prvi utisak.
Staša: U jednom trenutku je bilo dosta ljudi. Malo smo svi bili razapeti. Jedni su sređivali tu blokadu. Nije to bilo tako snažno kao što sam ja očekivala. Bilo je hladno. Ma, ljudi su bili zbunjeni. Stvar je u tome što nisu bili dovoljno informisani, a to je pre svega njihova krivica. Oni su u svakom trenutku mogli da dođu na fakultet i da se informišu šta će da se radi, da prisustvuju zboru. Ja mislim da je svako ko je makar malo bio na blokadi mogao bar po jedan zbor da zakači i da tu sazna sve što ga da interesuje, da pita šta ga interesuje. Imao je u svakom trenutku redare. Mogao je da pita bilo koju osobu koja je tu bila jedan dan. Ja mislim da su svi znali. Stvar je u tome što su studenti lenji, neorganizovani i što prosto nisu navikli na tako nešto. Znači, nisu navikli. Ja mislim da se posle ovoga stvar dosta promenila. Da su studenti postali svesni svoje snage. Moram priznati da ni ja na početku, ne na početku protesta, nego pre godinu dana, prosto nisam bila svesna šta sve studenti mogu da naprave.
Utisci zabeleženi neposredno po usvajanju platforme, 28. novembra oko 14h
Nevena: Pa, zadovoljna sam što su je prihvatili, ali sad ne znam šta će da bude dalje. Da li će oni posle da pokušaju da opet prebace odgovornost…
Ana: Pa još uvek se ništa ne zna. Još uvek treba da se sačekaju rezultati, tako da… Videćemo…
Srđan: Hoću da naglasim da se protest nastavlja dok ne ispune naše zahteve, dva najveća zahteva: smanjenje školarina za 50% i master diploma.
Jutro posle blokade
Matija: E, budim se u sredu i… moram da idem na predavanje. E sad, obično ekonomiju imamo na trećem spratu. Da bih došao do trećeg sprata, pošto lift često ne radi, a i mrzi me da ga čekam, ovaj, moram da prođem preko prvog sprata, a cela blokada, sve se dešavalo na prvom spratu… Prvo sam se smorio što sam se probudio u svom krevetu, jer je to bilo prvo posle šest večeri da sam spavao kod kuće. I budim se u onako udobnom krevetu al’ mi je, u suštini neudoban jer sam se već odvikao od spavanja u udobnom, i razmišljam: „Moram preko prvog sprata“. I skapiram da na prvom spratu nema više ništa izlepljeno, nema crteža nigde, nema tih ljudi, nema… Nema nikog da prođe s kuvalom da ide po vodu za čaj, nema… Ma praktično se ništa ne dešava, nema transparenata, nema ničega… Ima samo ljudi koji tu sad čekaju neka nova predavanja i tu je sad neka blaga strepnja da…da će sve to ustvari biti zaboravljeno…kao, bilo-prošlo i ništa se nije promenilo… A zaista mislim o tome kao o jednom od lepših perioda u svom životu. Jednom od čak najlepših perioda u mom životu. Ono što je zaista bitno je da su zaista svi bili okupljeni oko jedne ideje i tu su se zapravo stvorila potpuno nova prijateljstva između ljudi koji su se družili, neki po grupicama, ali svi su sarađivali zajedno. Evo sad gledam, stojim na hodniku prvog sprata, koji je prazan, tu su samo neki ljudi koji kao i ja čekaju da se završi pauza da bi ušli na predavanje, čistačice čiste sa strane… E sad pazi, nisu čistačice čistile faks za vreme blokade jer smo se tako dogovorili sa njima. Mi smo sami čistili… Poenta je da je ovaj hodnik sad unekoliko prazan, a za vreme blokade bili su tu iznešeni stolovi, tamo u onom delu koji je bliži dekanatu je bio sto gde je uvek bilo desetak ljudi koji su debatovali na neku temu, neformalno, ali su stalno razgovarali o nečemu. Ovde pored su bili stolovi gde smo igrali karte, šah i riziko… Evo sad izlazi devojka iz sale 103, tu je bio kreativni centar i svi su nešto škrabali, preko dana smo tu učili i unutra je bila kuhinja…
Pre neki dan sam gledao fotografije sa blokade i kad sam video kuhinju samo što se nisam rasplakao, ali bukvalno, zato što je… stvarno je, stvarno je bio to jedan od najlepših perioda u mom životu. Svi smo bili tu zato što smo hteli da budemo tu i to je… To je ono što je, u stvari, najviše krasilo ceo ovaj protest.
Da li je blokada Filozofskog izolovan akt ili ne?
Ana: Ne mislim da je to izlovan događaj. Do sada sam često pravila loše prognoze i nisam bila u pravu – to je možda zato što sam apsolventkinja i imam manje dodira sa ostalim studentima. Ipak, čini mi se da je ovo početak i da se sad napravila jedna konstatna baza koja možda neće odmah izrasti u ne znam kako masovne proteste, u nekom kratkom vremenskom periodu, ali da će ovo svakako biti nešto što će izroditi neke masovne proteste, na proleće ili na jesen ili naredne godine, ili one tamo, ali mislim da su se studenti konačno probudili.
Jelica: Nije kraj, to je definitivno. Ali šta će i kako će biti, to tek predstoji. Moramo da se dogovorimo.
Ivana: Ne, nije uopšte. Mislim da će biti još neka blokada, sasvim sigurno, nadam se. Moj fakultet… To će ići malo teže u ovom trenutku, ali treba angažovati ljude što više. Može se reći da je to naša krivica, uslovno rečeno, nas sa Filološkog, što se ne angažujemo više da informišemo ljude. Ali, puno smo radili, svi znaju koliko smo mi radili.
Mirjana: Mislim da bi trebalo da se protest proširi da bude još više i više ljudi. Drago mi je što se proširilo na Filološki, ali ima još fakulteta. Da se održavaju zborovi. Da se održavaju… neka događanja, da se to ne prekine.
Miloš: Naravno da će biti još blokada. Ovo je tek početak.
Koji je bio tvoj najjači utisak sa blokade?
Sonja: Da sam učestvovala u tome, mislim da bi moj doživljaj bio drugačiji. Ja sam samo jednom svratila na blokadu. Mene je sto sa hranom fascinirao, čorba na stolu i čajevi i šunka i koka kola i ajvar i pekmezi. To je bilo fenomenalno i shvatila sam da ljudi tamo žive, da žive za ono što rade.
Jelica: Likovi koji su došli iz Niša da nas podrže, između ostalog i čitava ona organizacija sa gitarama. To mi je bilo baš super. Ne znam, nekako su se ljudi zbližili, totalno. Pazi, znaš kakav je osećaj, kad sam pre blokade znala 30 ljudi sa svoje grupe i to je sve sa celog fakulteta, znaš. Samo sam se sa njima družila. Onda sam upoznala gomilu ljudi ne samo sa svog fakulteta i sa drugih godina, nego i sa drugih fakulteta. Baš mi je nekako drago. Prijateljstva se šire.
Mirjana: Pa, u mnogim momentima, složnost tih ljudi koji su to organizovali i koji su se borili, koji su izdejstvovali tu nazovi pobedu koja je ostvarna na kraju. Retkost je da u Srbiji vidite složne ljude na jednom mestu. To je na Filozofskom bilo jako simpatično i na kraju efikasno i uopšte na mene su jak utisak ostavili volja i hrabrost tih ljudi da sve to urade.
Miloš: Taj osećaj probijanja barijera u psihološkom i u nekom fizičko-tehničkom smislu, to je taj neki osećaj da možeš nešto da uradiš, probijanje barijera
Milan: Bilo je zaista fenomenalno. Pogotovo to drugo veče blokade, tad je bila jako pozitivna atmosfera. Studenti su uspeli da se potpuno samoorganizuju, to je bilo zaista spontano, ali je organizacija izlgedala savršeno. Tu je bilo jako mnogo studenata i sa drugih fakulteta. Meni će to drugo veče ostati u jednoj zaista jako, jako lepoj uspomeni. Jako je bilo zanimljivo igranje fubala u holu na prvom spratu sa nekom loptom od papira i selotejpa gde su devojke i mladići igrali fudbal na male goliće. Napravljeno je mnogo transparenata i ljudi su se pokazali izuzetno kreativnima. Pa onda, oni momci koji su došli iz Niša i doneli gitare.
Milenko: Pa definitivno to kada su studenti svojevoljno, razmišljajući svojom glavom, odlučili da blokada ne treba da se prekine, a to je bilo petog dana. Znači, šta je bilo? Naši drugari pregovarači, koji su bili umorni od brojnih pregovora sa dekanom, iako smo mi stalno slali različite ljude, ali ti pregovori su trajali dugo i bili su naproni, oni su došli toliko umorni da su nam predložili da obustavimo blokadu. I to nije bio predlog od neke grupice ljudi nego, eto, od malo više ljudi. I šta se desilo? Odjednom iz mase počinju da se javljaju studenti, neke od njih prvi put vidim, koji su protiv toga. Protiv obustavljanja blokade, sa nekim jako inspirativnim govorima, i gde oni uspevaju da ubede čitav zbor, sve ostale studente da blokada ne treba da se obustavi. Tu su principi direktne demokratije pokazali svoju efikasnost u najboljem svetlu.
Nemanja: Ujutru. Budimo se. Tek je svanulo. Znači, koji je to osećaj.
Vlatko: Zatekao si me ovim pitanjem. Globalni utisak sa blokade jeste da je u suštini to na jednom mikronivou bilo znatno organizovanije od Protesta ’96/97. Ta želja da se jako veliki broj ljudi uključi u uređivanje novog života na fakultetu. Ovde je bila na snazi jedna izvanredna kohezija i međusobno dopunjavanje svega. Zapravo, nije bilo tela stalnog sastava koje bi radilo samo jednu vrstu posla vezanu za održavanje blokade.
Janoš: Mnogo dobra atmosfera na fakultetu, zezanje i puno pozitivne energije. Svi ljudi koji su bili na blokadi pozitivno i kritički razmišljaju, što je meni jako bitno. Nisu povodljivi, ne pričaju kako treba nešto da se menja, a da nemaju pojma o čemu pričaju. Jednostavno su svesni.
Matija: Ne znam. Ne bih mogao da izdvojim najjači. Evo po danima… Prvi dan eto, sam taj čin uspostavljanja blokade bio je super. Cela frka oko političara mi je bila dosta zanimljiv momenat. Mislim da niko od nas nije očekivao da će oni biti toliko bezobrazni da pokušaju da iskoriste naš trud za svoje sebične ciljeve. Kasnije, pa ne znam… Svaki dan je imao, u stvari, jedan generalni utisak koji mi je bio najbolji. Permanetan utisak sa blokade je to druženje sa ljudima. Po ceo dan na hodniku, pogotovu uveče kad su ljudi dolazili sa namerom da prespavaju. Tokom dana, pogotovo u poodmaklim danima blokade, ljudi su preko dana išli kući da spavaju jer većina nije mogla fizički da izdrži umor i to nespavanje u svom krevetu. Onda uveče: gitare, muzika, karte, šah, riziko, fudbal – to je ono što mi je bilo super, i stalna komunikacija među ljudima i stalna neka interakcija. To mi je ono najzanimljivije…
Sanja: Joj, pa ta atmosfera, kao… pa skroz drugačiji život. Bilo mi čudno posle kad sam se vratila kući… Sve, sve kako je organizovano. Ustaneš ujutru i, kao, naručiš toplu čokoladu iz automata.
Luka: Meni je taj ceo period blokade jedno sedam dana spojenih bez spavanja. Kada pomislim na blokadu to je bilo jedno pozitivno osećanje i umor, umor. Bilo je to jedno lepo iskustvo.
Nikola: Prvi put da sam otišao na fakultet, a da mi se nije smučio život. Zaista mi je to bio utisak. Uvek mi se smuči život, a to je bio jedini put da to nije bio slučaj. Zbog toga sam bio jako srećan.
Sledeći segment: Iz emisije „Studentsko-omladinski cirkus”, emitovane na novosadskom radiju “Beatbox”, 29. novembra