Prethodni segment: Platforma koju je predložila uprava Filozofskog fakulteta
Marko: Prišli su mi neki ljudi i rekli da je krizna situacija zato što je dekan rekao da će sutradan blokada sigurno da padne milom ili silom, jer je on tako rešio. Onda su došli neki od organizatora i rekli: „Mi idemo da nabavimo neka sredstva koja će sprečiti probijanje blokade. Onda sam ja priložio neke pare…
Tadej: Ljudi su na hodniku skupili pare… Rečeno je da moraju da se blokiraju sva vrata, a jedna grupa je rekla: „Evo, mi sad idemo odmah da kupimo lance. Ljudi, dajte pare“. Tu, na licu mesta, na hodniku, skupljeno je oko 1500 dinara. Oko sat vremena kasnije tu je bilo 10 lanaca i 10 katanaca.
Vlatko: Prvo smo otišli u pravcu Zelenog venca jer sam pretpostavljao da tamo možda još imaju da se kupe katanci, pošto je već bilo veče. Tamo smo zaista i nabavili nekih desetak katanaca, i to znatno jeftinije nego što to može u ovim radnjama koje prodaju gvozdenu opremu, lance, okove i tako te stvari. Onda smo tražili neke radnje koje prodaju tu opremu, u pravcu železničke stanice, i srećom, naišli na neko malo veće stovarište gde su imali sve što nam je trebalo. Uzeli smo 6 metara lanca, srednjeg profila, i na licu mesta zamolili one radnike što su tamo radili da ih iseku na 10 jednakih delova. Uzeli smo i par metara debele čelične žice, za svaki slučaj.
Milenko: Oko 5 sati ujutru smo se probudili, skupili smo lance, neko je zamajavao portire, a nas nekoliko smo, za to vreme, po spratovima stavljali lance. Mada smo posle imali problema sa portirima koji su ostali ispred ulaza… Onda su oni ušli kroz neki alternativni ulaz. Počela je frka. Tražili su da im se kaže kod koga su ključevi. Bilo je i malo guranja, ali smo ih brzo primirili.
Damjan: Na drugom spratu je bila ona luda, luda sekretarica koja nije dala da se sporedna vrata vežu kanapom. Mislim, nas četvoro diže one klupe jednu na drugu i vezujemo nekim kanapima i odemo na sledeći sprat i vratimo se dole, a ona je u međuvremenu sama pomerila onako dve ogromne… ne znam… betonske klupe… i ona je to vukla sama, izgrebala čitav onaj mermerni pod, sve… „Eeee, neću ja da vas pustim, vi to ne možete da radite!“. Onda sam ja tu sedeo dok su ljudi vezivali gore na spratovima. Ja sam sedeo s njom, i onda mi je rekla: „Pa dobro, pa šta je s tobom? Šta ovo radite?“. Luda, potpuno onako histerična… Strašno! Ja sam se plašio kako će da bude posle blokade. Recimo na prvom predavanju… znaš, kod bilo kog profesora i šta će on da nam kaže i kako će da se ponaša.
Nikola: Osećao sam se kao u igrici Rainbow Six sa onim anti-terorističkim timom. Znači, mi smo se tako kretali po fakultetu. Bio je potpuni mrak, pošto nismo smeli da palimo svetla, i onda smo se u mraku tako šunjali kao mačke. Bilo je uzbudljivo dok smo postavljali. Bilo je uzbudljivo, eto.
To sam već toliko puta ispričao i proživeo. Najzanimljiviji je bio, pretpostavljam, šef odeljenja za etnologiju. Čovek od nekih 70 godina koji je, kako smo u tom trenutku saznali, imao 3 ili 4 bajpasa, ali koji je bio jako odlučan da odvali ta staklena vrata na prolazu između profesorskog i studentskog dela. Ne mogu da opišem svoj doživljaj tog trenutka, zato što sam bio potpuno zapanjen. Bio sam u potpunoj blokadi i kognitivnoj i emotivnoj. Tu je bila neka službenica koja je sa nama razgovarala.
On pokušava da otvori, vidi da ne može, onda pogura i vidi da je tu lanac. I onda bez i jedne jedine reči, kao gorila počinje da primenjuje pokret veslanja na vrata, celim telom, i vrata naravno počinju da rezonuju i počinju da se odvajaju od zida. To se jasno vidi. Šarke se razvlače. Mislim, meni nije jasno odkud tom čoveku tolika snaga, a pri tom ta službenica dobija nervni napad i moli ga plačnim glasom: „Nemojte, molim Vas, nemojte. Znate kakvo je Vaše stanje, nemojte da vam se nešto dogodi. Pustite da to uprava reši“.
To je bilo jako bezobrazno od njega. On je čovek koji ima srčani problem i ako se iznervira ili razvaljuje vrata, kao što je on radio, može da umre. Mi smo bili u čudnoj poziciji jer čovek uništava fakultetsku imovinu namerno, a pri tom može i da umre. Šta da mu mi radimo?! Bilo je potpuno suludo. Da je on izvalio vrata verovatno bi nas optužili. A da je umro i za to bi nas optužili. Opet, zašto bi mu otkuljučali.
Inače sekretarice su kao od šale pomerale one betonske klupe za koje je trebalo nas trojica da ih namestimo. One su to potpuno razbacale. Nije mi jasno kako su to uradile. Pri tom smo naišli na šestom spratu, skroz gore, na nekog lika, pretpostavljam da je tu zaposlen. On je ogroman, ogroman i nabildovan. On je isto pomerao te klupe. Videli smo kad je prošao da je bio potpuno obliven znojem jer je pomerio tri teške klupe. Sekretarice su ih pomerale i onda su još likovale bez ikakvog znaka umora: „Srešćemo se mi još!“.
Sledeći segment: Kraj blokade i izlazak sa fakulteta