Prethodni segment: Sastanak sa rektorom i dekanom Filozofskog
Studentima i studentkinjama Filozofskog i Filološkog fakulteta, koji su se 16. novembra okupili na Platou, pridružile su se i kolege sa Arhitektonskog fakulteta, koje su se okupile ispred zgrade tehničkih fakulteta i organizovano došle na Plato. Posle govora, u kome je istaknuto nezadovoljstvo studenata i ponovljeni zahtevi protesta, okupljeni su se u koloni uputili ka Ministarstvu prosvete i sporta. Tom prilikom saobraćaj je zaustavljen u ulicama Kralja Milana, Kneza Miloša i Nemanjinoj. Kolonu su krasila tri velika transparenta: „Dole školarine!”, „Neće proći!“ i „Mi studiramo – oni profitiraju!“. Građani koji su izašli na prozore i balkone, kao i oni koji su se zatekli na autobuskim stanicama, mahanjem su pozdravljali studente i glasno ih bodrili. Dok je kolona prolazila pored Skupštine i Ministarstva finansija orilo se: „Lopovi! Lopovi!“, a pred zgradom Vlade pevalo se i „Ovde je leglo bandita”, i to na melodiju pesme „Guantanamera“. Uz sve to, veliki broj studenata je mahao crvenim kartonima, poručujući nesposobnom Ministarstvu i korumpiranom Univerzitetu da su zreli za isključivanje iz igre. A u Nemanjinoj, ispred zgrade u kojoj se nalazi i Ministarstvo prosvete, studenti su posedali na asfalt i blokirali saobraćaj tokom dodatnih pola sata. Pomoćnica ministra prosvete, Emilija Stanković1Uhapšena tri meseca kasnije, zajedno sa dekanom i desetak profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu, pod sumnjom da je učestvovala u organizovanoj kriminalnoj grupi koja je prodavala ispite i diplome., pozvala je studente na pregovore, ali su studenti odbili njenu ponudu, revoltirani činjenicom da su nadležni spremni da pregovaraju tek kada je blokirana neka ulica, a da ih zapravo ne interesuju stvarni problemi visokog školstva.
Govor koji je pred protestnu šetnju 16. novembra održao Tadej Kurepa, član Protestnog odbora
Za početak želim da naglasim da je ovaj protest samofinansirajući i zato vas molim da svi date po 20, 50, 100 dinara, koliko ko može, da bismo pokrili troškove koje imamo, a koji su sve veći kako protest napreduje.
Prošli put kada smo se sakupili na Platou, u ovoj zgradi se održavala sednica Konferencije univerziteta Srbije.
Oni su tada rekli da ih vređa kad im vičemo da su lopovi. Kazali su da to nije akademski. A da li je akademski da budu uhvaćeni sa rukama u našim džepovima? Da li je akademski reći da svaka roba košta onoliko koliko je neko spreman da je plati? Da li je akademski kada oni kažu da je znanje roba kao i svaka druga, kao vreća krompira ili prašak za veš. Jedan dekan je početkom oktobra, kad su se studenti pobunili protiv visokih školarina, uporedio školarine sa računom u kafani. Mi kažemo: „Znanje nije roba, znanje je javno dobro!“. Obrazovanje je oblast od posebnog značaja, a obrazovna ustanova, fakultet na primer, nije ni perionica veša ni kafana, bez obzira na to kako pojedine fakultetske uprave doživljavaju sebe. I zato, neka nam oni ne govore šta je akademski, a šta nije!
Kako se formiraju visine školarina? Školarine se formiraju u zavisnosti od popularnosti fakulteta. Oni kažu: „To je tržište, takvi su zakoni tržišta…“. E, pa mi ćemo uvesti jedan novi faktor u to njihovo tržište – volju studenata. I ovaj faktor, nepoznat kada je reč o određivanju cene praška za veš, uticaće na određivanje visine školarina. Studenti hoće manje školarine i ako nas ima dovoljno, ako budemo dovoljno glasni, dovoljno borbeni, školarine će biti manje. Nateraćemo ih da snize školarine.
Smislili su novu pljačku. Hoće da degradiraju znanje svih koji su upisali fakultet do 2006. godine i svih koji su ikada diplomirali. Zašto hoće da degradiraju naše znanje? Samo da bi nam uzeli novac, samo da bi nam naplatili još jednu školarinu. Oni hoće da nam uzmu pare koje nemamo da bi nam prodali znanje koje već imamo. Već je raspisan konkurs za upis diplomaca na master studije i za sada su svi upisani kao samofinansirajući. Oni kažu da će izjednačiti prava sadašnjih diplomaca sa novim masterima na tržištu rada. Pa, kako može imati ista prava neko ko ima pravo da direktno upiše doktorske studije i neko ko to pravo nema, bez obzira da li taj neko uopšte namerava da upiše doktorske studije? Drugim rečima, kako oni zamišljaju da će naterati poslodavce da nas tretiraju isto kao i nove mastere, kada ne mogu da nateraju te iste poslodavce da poštuju osnovna prava zaposlenih?
U utorak je Protestni odbor održao konferenciju za štampu i na njoj su, između ostalog, novinarima dati dokazi o jednoj ozbiljnoj zloupotrebi koja se dešava na Filozofskom fakultetu.
Ljudi! U ovoj zgradi sede lopovi koji kradu pare od studenata. Spremaju se krivične prijave. Ovde kradu pare, a vređaju se kada im kažemo da su lopovi!
Prošli put kada smo se sakupili na Platou u ovoj zgradi se održavala sednica Konferencije univerziteta Srbije. Ta sednica je završena bez jasnog zaključka, a na kraju sednice je preko 200 nas studenata ušlo u Rektorat i blokiralo delegate KONUS-a u svečanoj sali. Sutra se održava naredna sednica KONUS-a, ali ovog puta u Novom Sadu, a ne u Beogradu. Pobegli su u Novi Sad da tamo donesu odluku, jer se opravdano plaše gneva sopstvenih studenata. Ali, neće nam pobeći. Novosadski studenti će ih dočekati na isti način na koji smo ih mi dočekali ovde. I ne samo to. I mi ćemo otići za Novi Sad, da im pokažemo da ne mogu da pobegnu od svojih studenata.
Mi nismo njihove ovce za šišanje i neće moći da, kad god im zatreba novac, gurnu ruke u naše džepove i zagrabe koliko im treba. Neće moći, jer su naši džepovi već sad prazni. Ovo je prvi put da su studenti i univerzitet konfrontirani na ovaj način. Ministarstvo prosvete, koje je dokazalo svoju nekompetentnost u oblasti obrazovanja, ne daje ni približno dovoljno novca za Univerzitet. A da li se Univerzitet buni? Ne! Oni idu linijom manjeg otpora, i lakše im je da otmu od studenata nego da se pobune protiv Ministarstva. E, pa mi ćemo učiniti da im bude teže da uzmu od nas nego od Ministarstva.
Danas je u jednim dnevim novinama objavljen članak u kome je dekan Pravnog fakulteta rekao da je ova tema pokrenuta u pogrešno vreme, i da je naš protest nečija predizborna kampanja. Pa, kad treba da se bunimo? Kad odluka već bude doneta? Možda kad im budemo već uplatili pun iznos školarine? Zbog ovakvih laži, moramo da istaknemo da je ovaj protest nezavisan od svih političkih partija. I ne samo to. Protest je nezavisan i od centrala studentskih organizacija, ovaj protest ne organizuje ni Studentska unija Srbije ni Savez studenata Beograda. Ovaj protest organizuju studenti, a ne organizacije.
Sada ćemo krenuti u protestnu šetnju do Ministarsta prosvete i pokazati crveni karton i trulom Univerzitetu i nesposobnom Ministarstvu.
Želimo da poručimo upravi ovog i svih drugih fakulteta, i Univerzitetu i Ministarstvu u Nemanjinoj:
“Mi smo vaša deca, ali već koliko sutra možemo postati vaša najgora noćna mora. Zato pazite šta radite, bre!”.
Blokada centralnih gradskih ulica
Mirjana: Bilo je moćno, definitivno. Bilo je dosta ljudi. Zakrčene su ulice i, onako, baš je bilo moćno!
Ana: To je podsećalo na one trenutke devedesetih, kada je bilo toliko protesta. Čak su nas i neki prolaznici podržavali, mahali su nam. Bila je, jednostavno, lepa atmosfera.
Ivana: To je bilo super. Bila je poprilično fina cifrica od nas 500-600. Bilo je ljudi sa mog fakulteta, sa Filološkog, dosta. Bilo je stomatologa, arhitekata, medicinara. Bilo je jako lepo. Prosto, skupili smo se tu. Žao mi je što za vreme blokade Filozofskog nije toliko ljudi svakog dana spavalo na fakultetu. Ta blokada je bila jako uspešna, naravno, ali prosto bilo bi mnogo bolje da nas je bilo svakog dana i na samom fakultetu u tolikom broju ili ispred fakulteta, zašto da ne. Ljudi su došli na protest. Prošetali smo se sat-dva, blokirali Nemanjinu i bilo je dobro zato što smo dobili finu medijsku pažnju tada. Shvaćeni smo ozbiljno.
Tada je pomoćnica ministra htela da razgovara sa nama, ali mi nismo hteli. Apsolutno nije ni trebalo. Znaš kako mi je to izgledalo – mi hoćemo da pričamo sa svima njima, danima i nedeljama, lepo molimo i pitamo. Oni reaguju samo na bezobrazluk. I posle, kao, studenti su bezobrazni. Bezobrazni smo zato što vi ne znate drugačije. Sa vama mora tako da se postupa, jer vi prosto drugačije ne znate! Vi ste šabani. Ovi iz Rektorata su hteli da pričaju sa nama tek kada nisu imali gde da odu, kad je blokiran izlaz iz Rektorata. Pre toga, niko živi. Može onaj Dejan Popović, bivši rektor, da priča šta hoće. Ljudi su dolazili kod njega, pokušavali. Svi su oni bili, kao, „Ma neee…“. Tunjavi su… ma, nisu normalni.
Milenko: To je jedan od mojih omiljenih događaja, zato što kad smo seli ispred Ministarstva, prišao nam je pandur koji je rekao da smo tim sedanjem na asfalt mi, ustvari, prekršili nekih sedam zakona. To je bilo jako zanimljivo. Čovek ti kaže da si ti, tim sedenjem na asfaltu, prekršio sedam zakona (smeh) i očekuje od tebe da ti ono, kao, znaš… da ti njemu kažeš: „Jao, izvini čoveče.“.
Matija: Meni je to, ustvari, bio, osim blokade, omiljeni dan protesta, baš zato što je bilo baš mnogo ljudi i zato što smo se na šetnju odlučili praktično u trenutku, kad smo se skupili na Platou. Kao, idemo sad svi, imamo crvene karatone, ali ne idemo kao prošli put trotoarom nego ćemo da idemo kolovozom. Nije ništa najavljeno muriji, ali nema veze, ima nas dovoljno da možemo da radimo šta smo odlučili da hoćemo da radimo. Bilo mi je skroz super.
Bacali su nam bombone sa viših spratova u Srpskih vladara. Ja sam bio oduševljen. Neke dve žene su bile na prozoru i mahale, i prvo sam mislio da su bacile kamenčiće ili nešto, pa sam se sklonio. Međutim, kad sam video da su na ulici bombone, bio sam potpuno oduševljen. Imali smo podršku. Vraćali smo se istom trasom. Isti ljudi su stajali na prozorima i mahali, podržavali nas, i tako dalje.
To mi je bilo baš super. Izgubio sam glas potpuno tog dana, jer smo se svi drali kao ludi. Policija nas je pratila sve vreme, što u civilu sa bubicama u ušima, što uniformisana. Legitimisali su neke od nas. Adrenalin je bio na nivou i sasvim pozitivno iskorišćen, sa sve onim finalnim sedenjem ispred zgrade ministarstva i odbijanjem razgovora u tom trenutku sa predstavnicima ministarstva. Smatrali smo da ako oni do sad nisu hteli da pričaju sa nama, to jednostavno nije bio način da iznudimo razgovor, već samo da im pokažemo da su stoka.
Nemanja: To je bilo super. To je bio jedan divan događaj. Tada nas je bilo baš dosta. Mislim da je bilo jako efektno. To je mnogo dobro izgledalo. Ljudi su zaboravili kako izgleda nezadovoljna masa na ulicama. To je stvarno knjiški primer uspelog protesta
Jovan: Osnovno moje sećanje je da, kada smo prolazili ulicama, nas je dosta ljudi pozdravljalo, podržavalo na neki način. Eto, to je to. Ljudi su jako pozitivno gledali na nas u tom trenutku. Baš, baš pozitivno.
Vlatko: Ja sam se kasnije pridružio toj šetnji. Tek kad se završilo sedenje ispred Ministarstva, kad je kolona prošla Slaviju i krenula da se vraća ka Platou. Šetnja je delovala vrlo impozantno, odlučno. To nije bila mnogobrojna šetnja. Ja sam učestvovao u onom protestu ’96/97, gde je bilo šetnji od po nekoliko desetina hiljada ljudi, ali atmosfera u tim masovnim šetnjama, sećam se, često je umela da bude nekako rutinska, previše opuštena, ljudi su se praktično vukli. Ne, ovo je bila šetnja koja je odražavala odlučnost, ne samo svojim transparentima i drugim simbolima, kao što su bili crveni kartoni, nego konstantnim trudom da se izbacuju parole, da se nešto uzvikuje, da se jasno i glasno stavi do znanja zbog čega se taj naš protestni marš odvija, tokom cele trase.
Sledeći segment: Protest u Novom Sadu