Prethodni segment: Fotografije
U sali na prvom spratu Doma omladine Beograda, 18. aprila 2006. održana je tribina „Sorbona u plamenu – perspektiva studentskih i radničkih nemira u Francuskoj“, u organizaciji Socijanog fronta, mreže društveno angažovanih grupa. Pred oko 90 prisutnih ljudi prikazan je ranije snimljen intervju sa Goranom Musićem, mladim ekonomistom i muzičkim kritičarem iz Beča. Takođe, prikazani su snimci demonstracija i nereda koji su se odigrali u martu, na ulicama većih francuskih gradova, a koji su bili upereni protiv predloga Zakona o radu, kojim je bilo predviđeno lakše otpuštanje mladih radnika.
Ideja tribine je bila da se, posle prikaza događanja u Francuskoj, ukratko analizira svest i nivo politiziranosti studentske omladine u Srbiji, imajući u vidu njen materijalni standard i neizvesne mogućnosti zapošljavanja. Goran Musić je objasnio licemernost francuske vlasti, koja je želela da progura jedan restriktivan zakon o zapošljavanju mladih do 26 godina, predstavljajući ga u medijima kao rešenje za krizu nastalu posle protesta iz novembra 2005. u urbanim predgrađima. Između ostalog, naveo je da su u mnogim evropskim zemljama studenti podržali svoje francuske kolege. Nakon toga, diskutovalo se o socijalnom položaju studenata u Srbiji, o tome zašto kod nas nema masovnih protesta poput onih u Francuskoj, da li studentske organizacije zaista zastupaju interese studenata, kako je bio organizovan protest u jesen 2005. na Filozofskom fakultetu, kako treba organizovati neke buduće proteste itd.
Odlomci izlaganja Gorana Musića sa tribine „Sorbona u plamenu“
Pitanje: Ovi protesti su počeli na pariskoj Sorboni, 11. marta, kad je blokiran fakultet. Tri dana nakon početka blokade na fakultet je upala policija. To je bio početak sukoba studenata i policije koji su potom izazvali proteste studenata i radnika širom Francuske.
Goran: Tako je. Ubrzo nakon protesta studenata na Sorboni, glavni francuski sindikati podržali su zahteve studenata, a ubrzo nakon toga priključili su im se i isti oni nezaposleni iz predgrađa u čijem interesu se navodno i uvodio ovaj novi zakon. Protesti su bili masovni. U jednom momentu su narasli i do tri miliona protestanata širom Francuske, a koliko smo videli, na kraju je pokušaj reforme doživeo potpuni debakl.
Pitanje: Pošto nam ti dolaziš iz Evropske Unije, kaži nam koji je širi konekst ovih događanja?
Goran: Vladajuća klasa zemalja Evropske Unije plasira tezu da su za trenutnu nezaposlenost u Evropi krivi stari zakoni o radu, koji, po njihovom mišljenju, previše štite prava radnika. I plasira se teza kako bi određenom vrstom reforme, možda ugledanjem na američki model, mogla da se smanji nezaposlenost i pokrene evropska ekonomija, koja šlajfuje u blatu već godinama unazad. Zapravo, radi se o procesu produbljivanja krize kapitalizma u Evropi. Stope rasta evropskih zemalja u proteklih par godina retko prelaze 2,5 %.
* * *
Pitanje: U Francuskoj smo videli jedan pokret koji ume da se izbori za svoja prava, a kakva je situacija u Evropi?
Goran: Odjek u Evropi je bio vrlo veliki. Naime, mediji vrlo otvoreno govore da je u pitanju samo vrh ledenog brega i da glavne tzv. „reforme“ tek dolaze. Tako da su glavne bitke tek pred nama. U tom smislu, održavani su protesti ispred Francuskih ambasada širom Evrope. Konkretno za Austriju, mogu reći da su protesti bili impresivni. Studentski Parlament u Beču je izdao „Proglas podrške francuskim studentima i sindikatima“. Takođe, u Beču je održan protest od 2000 ljudi. Dakle, sigurno je da je pokret u Francuskoj bio velika inspiracija za omladinu i radničku klasu širom zapadne Evrope.
Pitanje: Evo, vidimo da su borbe u Evropi tek na pomolu. A kakva je situacija u ovim, našim, balkanskim zemljama u kojima je stanje objektivno mnogo teže zbog ove tzv. „tranzicije“, i gde bi se očekivalo da postoji razumevanje za francuske događaje?
Goran: Pa, interesantno je pomenuti da je na ulicama Pariza bio i kontigent slovenačkih studenata koji su davali podršku svojim francuskim kolegama. U Sloveniji je trenutno, takođe, u igri kontraverzni zakon protiv koga se organizuju slovenački studenti. Verujem da su naši mediji ignorisali ovu stvar. Moramo biti svesni činjenice da su u Srbiji radništvo i omladina doživeli poraz pre 15 godina. Jer, tokom 90-tih, dok smo protestvovali na ulicama protiv tzv. „komunističke vlasti“, iza ledja su nam bili ubacivani mnogo gori zakoni, u odnosu na koje ovi koji se trenutno predlažu u Francuskoj izgledaju kao dečija igra.
Pitanje: Da, to je ovaj Zakon o radu iz 1996. koji je donet u maju mesecu, a protesti su bili kasnije, bez ikakvog pominjanja.
Goran: Jasno. Da ne spominjem mnogo gori Zakon o radu iz 2002. koji je takodje uveden nama iza ledja. To je jedan potpuno drakonski zakon, koji trenutno nigde u zapadnoj Evropi ne bi prošao bez ogromnog izliva ljudi na ulice.
Utisci sa tribine o Sorboni
Ana: Bila sam na tribini „Sorbona u plamenu“. S obzirom da je to bilo u periodu kada mi se činilo da su studenti potpuno apatični i da na tribinu neće doći niko osim organizatora, jako me je iznenadio veliki broj ljudi koji su došli sa raznih fakulteta. Tribina je bila dobro osmišljena a govor je bio koncizan i motivišući. Posle tribine su prilazili čak i ljudi koji su tu došli samo usput. Zainteresovali su se za celu stvar. Mislim da je tribina baš imala efekta.
Miloš: Ta tribina je bila uvertira za ova zbivanja. Tad se prvi put u javnosti iznela priča o tome šta se tamo stvarno događalo. Verovatno su te informacije doprinele ovakvom razvoju događaja.
Nemanja: Znam da je govorio neki student koji je na postdiplomskim studijama u Austriji i da je objašnjavao stanje u Francuskoj. U stvari, šta se sve dešavalo, ne samo tokom marta kad je bio studentski protest, nego i u jesen prethodne godine, u predgrađima. Pričao je o tim nemirima koji su kod nas predstavljeni kao rasni nemiri, međutim to su bili klasni nemiri.
Kad je počela diskusija, javilo se par ljudi sa defetističkom pričom da tako nešto može da bude samo u Zapadnoj Evropi, da se ništa ne dešava u Aziji, da je Evropa kolevka progresa i da se jedino u Evropi dešavaju revolucije, što naravno nije tačno. Ja mislim da je to jedan veoma rasistički pristup i to mi se uopšte nije svidelo. Takođe, neki dečko je rekao da je Srbija na periferiji i da ovde ne može doći do takvih protesta i nemira, i insistirao je na tome da se takve stvari dešavaju samo u „razvijenim zemljama“, a to je čista glupost.
Bilo je postavljeno pitanje: „Zašto se u Srbiji ne dešavaju nikakvi protesti, nikakve promene? Šta je problem u Srbiji? Jako je teško materijalno stanje u širokim narodnim masama! Zašto ljudi ćute?.“
Jovan: Ta tribina je možda i bila pokretač nečeg što će se kasnije desiti – jednostavno, pokretač tih protesta. Ljudi koji su prisustvovali toj tribini su kasnije učestvovali i u protestu. Kad kažem jedan od pokretača, mislim na ljude koji počnu da razmišljaju drugačije, da shvate da mogu nešto da urade.
Matija: Ja nisam bio tu, bio sam ispred Sorbone, u Francuskoj. Bio sam tamo neposredno po završetku protesta o kojima se pričalo na tribini. Bilo je tu nekoliko banki, pored kojih sam prošao, koje su imale uništene izloge i tako dalje. Bilo je još prodavnica koje su preko izloga imale barikade od šper-ploče, koje su bile ižvrljane nekim parolama na francuskom. Osećala se ta atmosfera.
Svako ko je tada prolazio ulicama, mogao je da vidi da se tu nešto dešavalo, što je bilo dosta zanimljivo s jedne strane. Ispričaću ti jedan događaj koji je na mene ostavio poseban utisak. To je bio drugi dan kako sam bio tu. Otišao sam da se nađem sa drugaricom koja živi u Parizu, da popričamo kako je bilo za vreme toga, itd. Sedeli smo na obali Sene. Bilo je dva popodne, sunce, lepo vreme, gomila ljudi napolju. Pored nas je prošao neki dečko na biciklu koji je uzviknuo jednu od parola. Ne sećam se koju, jednu od onih koje su bile korišćene tokom protesta, ali direktno usmerenu protiv tog zakona. To mi je u stvari bio najsimpatičniji momenat od svega i pored grafita koji su ostali. Jer ja sam bio tamo nekih nedelju dana pošto se sve završilo, nedelju i po dana pošto je Širak izjavio da će povući taj predlog zakona, ali ostao je taj neki duh.
Vlatko: Na tribini se skupilo iznenađujuće puno ljudi. Ja sam bio prijatno iznenađen. Došlo je dosta sveta koje organizatori nisu poznavali. Činjenica je da je dosta urađeno lepljenjem plakata da bi se privukla publika na tu tribinu, ali sam svejedno bio iznenađen. Bilo je više od 80, 90 ljudi. Nije moglo da se sedne. Ljudi su stajali, ljudi su sedeli po podu. Meni je bilo jako interesantno s obzirom da je tribina imala čudnu formu – sastojala se od jednog intervjua snimljenog kamerom, emitovanja snimaka sa protesta u Francuskoj i posle toga, naravno, diskusija.
Da li si očekivao da će iz te tribine da se izrodi nešto ovako?
Vlatko: Ljudi moraju da budu optimistični ako ulaze u neki projekat. Ja sam pobornik ideje da nikad nije kasno za pesimizam. Na kraju možemo da postanemo pesimisti ali nismo još doterali do kraja. Ja sam očekivao da će ova tribina uticati na određene ljude da pristupe formiranju jedne vrste, hm… kako da to kažem a da ne budem pretenciozan? Pokreta…
Kako si saznao za blokadu Filozofskog fakulteta?
Goran Musić: U tom trenutku sam bio u Beču, saznao sam čitajući online izdanje „Politike“. Bio sam veoma uzbuđen, to je bilo prvo osećanje. Pozvao sam par ljudi telefonom i saznao sam šta se sve desilo, i onda sam bio još više uzbuđen. Trebalo mi je vremena da se smirim. Šetao sam u krug po svojoj maloj sobi dok se nisam smirio, iskulirao i onda je sve bilo ok.
Koja su bila tvoja očekivanja kada si davao intervju, koji je prikazan na tribini „Sorbona u plamenu“?
Goran Musić: Iskreno, nisam imao preterano visoka očekivanja, imajući u vidu da smo slične inicijative pokretali i prethodnih godina, sa mlakim odzivom studenata. Potajno smo se svi, naravno, nadali pokretanju studentskog protesta. Vreme je pokazalo da su naša očekivanja, posle toliko godina oseke studentskog organizovanja, bila možda neopravdano pesimistična i preskromna.
Sledeći segment: Inicijalne akcije